Bach: Galeb Jonathan Livingston

Obavezna lektira

Kada je sleteo na obalu, ugleda zbor galebova i učini mu se da su sakupljeni već duže vreme. Zapravo su ga čekali.

– Galebe Džonatane Livingstone! Stani u sredinu! – Reči Starešine zazvučale su izrazito svečano. Stajati u sredini značilo je ili veliku sramotu ili veliku čast. Na taj se način iskazivala čast vođama galebova. “Naravno”, pomisli, “jutarnje jato videlo je moj rekord. Ali ja ne želim počasti. Ne želim postati vođa. Samo želim podeliti s njima svoje otkriće i upozoriti ih na nove mogućnosti za sve nas”. Stupio je napred.

– Džonatane Livingstone – oslovi ga starešina – stani u sredinu – na svoju sramotu, tako da te sva braća galebovi vide! Kao da ga je neko tresnuo daskom po glavi. Kolena su mu zaklecala, perje mu se obesilo, a u ušima mu je šumelo. “Zar ja da stojim u sredini na svoju sramotu? Nemoguće! A moj rekord? Oni to ne razumeju! To je zabuna, pogreška!”

– …zbog svoje nepromišljene neodgovornosti – ozbiljni je glas odjekivao – zbog povrede dostojanstva i tradicije galebova… Biti pozvan u sredinu zbog nekog sramnog čina značilo je biti odbačen iz društva galebova, prepušten samotničkom životu na Dalekim Hridima.

– …Jednog ćeš dana, Džonatane Livingstone, shvatiti da se neodgovornost ne isplati. Život je neizvestan, i nepoznat, a mi smo stvoreni samo da jedemo i da opstanemo što duže možemo.

Galeb se nikad ne suprotstavlja zboru jata, ali Džonatan ipak digne glas:

– Neodgovornost? Braćo! – uzvikne. – Ko je odgovorniji od galeba koji pronađe i sledi smisao i viši cilj života? Hiljadu godina mučimo se da dođemo do ribljih glava, a sad imamo razloga da živimo – da učimo, da otkrivamo i postanemo slobodni! Dajte mi priliku, dopustite mi da vam pokažem šta sam naučio…

Jato je stajalo nepomično, kao ukopano.

– Bratstvo je razvrgnuto – povikaše galebovi u jedan glas i jednodušno se oglušiše i okrenuše mu leđa.

Ostatak života Džonatan je proveo u samoći, ali je odleteo još mnogo dalje od Dalekih Hridi. Nije ga toliko bolela samoća koliko saznanje da njegova braća nisu htela poverovati u uzvišenost letenja; nisu hteli da otvore oči i vide. Svakim je danom učio sve više. Naučio je da ponirući punom brzinom može dohvatiti vrlo retku i ukusnu ribu što se kreće u jatu tri metra ispod površine okeana – više mu nisu bili potrebni ribarski brodići ni ustajali hleb da bi preživeo. Naučio je da spava u vazduhu za vreme dugih noćnih letova, koristeći se vetrom što je dolazio s kopna i prelazeći tako po dvesta kilometara od zalaska do izlaska sunca. Vladajući savršeno samim sobom, leteo je kroz guste morske magle i penjao se iznad njih, do blistavog vedrog neba… dok su drugi galebovi stajali na zemlji i znali jedino za sumaglicu i kišu. Naučio je da se služi vetrovima u visinama da odleti duboko u unutrašnjost i onde se pogosti ukusnim kukcima.

Sve što je nekad želeo jatu, sad je činio sam za sebe; naučio je leteti i nije mu bilo žao cene koju je platio. Džonatan je otkrio da su dosada, strah i gnev glavni razlozi zbog kojih galebovi žive kratko, a budući da se svega toga oslobodio, poživeo je zaista dugo i lepo.

Stigli su uveče i ugledali Džonatana kako spokojno klizi po svom voljenom nebu. Dva galeba što su se pojavila tik uz njega bili su čisti poput zvezdanog sjaja zračeći blagošću i prijateljstvom u tamnim noćnim visinama. Ali najlepše od svega bio je njihov let, veština s kojom su vrhove svojih krila držali na određenom i stalnom razmaku od njegovih. Bez reči, Džonatan ih podvrgne ispitu koji još nijedan galeb nije bio položio. Iskrivi krila i uspori let tako da se jedva micao u vazduhu. Dve blistave ptice uspore istovremeno let, bez po muke, ne udaljavajući se od njega. Umele su da lete sporo. Zatim on presavije krila, obrne se i zaroni u dubinu brzinom od trista pedeset kilometara na sat. Oni se strmoglave s njim u besprekornoj formaciji. Najzad se on istom brzinom izvi i polete gore izvodeći kosi polagani valjak. Oni su leteli uz njega smeškajući se.

On nastavi leteti u horizontali a posle nekoliko trenutaka zausti:
– Dobro – reče. Ko ste vi?

– Mi smo iz tvog jata, Džonatane. Mi smo tvoja braća. – Reči su zvučale snažno i mirno. – Došli smo da te povedemo još više, da te odvedemo kući.

– Nemam ja kuće. Nemam ni jata. Ja sam prognanik. I ja svoje ostarelo telo ne mogu podići još više od stotinu metara.

– Možeš, Džonatane, možeš. To si naučio. Završio si jednu školu, i sad je vreme da stupiš u drugu.

Džonatanu se učini da je taj trenutak pun razumevanja i svetlosti nosio u sebi celog života. Imaju pravo. On zna leteti, više, došao je trenutak da pođe kući. Još jednom obuhvati pogledom nebo, ono prekrasno, srebrnasto prostranstvo gde je naučio tako mnogo.

– Spreman sam – reče na kraju.

I Džonatan Livingston, sa dva galeba sjajna kao zvezde, uzdigne se i nestane u sasvim tamnom nebu.

1970.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi
Sarajlić: Kokošija pamet
Sušić: Kad se vratim
Hesse: Stepski vuk
Tišma: Upotreba čoveka
Andrić: Noć
Vešović: Eto tako
Ranpo: Pakao ogledala
Trakl: Grodek
Šop: Kuda bih vodio Isusa
Krleža: Sanjam o sjeni 
Joyce: Eveline
Vargas Llosa: Grad i psi
Dragojević: Lipanj