Miłosz: Abecedar

Obavezna lektira

Mržnja

Moja biografija je jedna od najčudnijih koje znam, nedostaje joj jasan moralitet, kakav postoji kod Josifa Brodskog, koji je vilama prebacivao đubre u sovhozu kraj Athangelska, a nekoliko godina kasnije pokupio sve počasti, uključujući i Nobelovu nagradu. Ipak, ne nedostaju mu sličnosti s bajkom o glupom Jašu, jer trebalo je biti mnogo glup pa postupiti kao moje kolege iz književne sredine i pobeći na Zapad koji je i sam uveren u svoju dekadentnost. Opasnost ovakvog bekstva dobro izražava Šekspirov citat o hladnom ratu:

Opasno je kad se slabić utakne
U gnevan dvoboj moćnih protivnika
Između zamaha i vrhova mača.

Biti tokom jednog života jednom gore, drugi put dole, dočekati vreme kad će se ispostaviti da su se moji neprijatelji koji ispisuju o meni gadosti užasno izbrukali. Od svega toga najviše me interesuje razlika između naše slike o sebi i naše slike u očima drugih. Jasno je da sebe ulepšavamo; međutim, naši protivnici traže makar i izmišljena slaba mesta da bi nas ranili. Razmišljam o svom portretu koji se pojavljuje iz pesme mržnje u stihu i prozi. Srećnik. Njemu sve polazi za rukom. Strašno dovitljiv. Konformista. Voli novac. Ni trunke patiotizma. Ravnodušan prema otadžbini, koju mu zamenjuje kofer. Esteta koga interesuje umetnost a ne ljudi. Potkupljiv. Nepromišljen (jer napisao je Zarobljeni um).

Ova karakteristika obično je bila podržavana spiskom mojih sramnih dela. Čudila me je uglavnom zato što je to slika jakog i prevejanog čoveka, a ja poznajem svoju slabost i pre sam sklon da smatram sebe snopom instinktâ, odnosno pijanim detetom u magli. Bio bih takođe sklon da budem na strani svojih neprijatelja tamo gde traže oholost nonkonformiste, jer dobar dečak i skaut snažno su usađeni u meni i, u stvari, osuđujem skandale koje sam pravio u školi, a čak u svakom nastupanju zajednice protiv običaja vidim razularenost i psihičku neuravnoteženost.

Protiv moje navodne snage govori moja sklonost ka cepidlačenju, i ka delectatio morosa, a tako je nazivano kod kaluđera mazohističko uživanje koje su dobijali u sećanju svojih grehova. Dakle, to nije oholost, a što se tiče arogancije, poznato je da ona obično maskira nesigurnost.

Velikom svojom srećom smatram činjenicu što nikada nisam pao u ruke političke policije. Vešt istražni oficir odmah bi pogodio moje opšte osećanje krivice i, držeći se toga, doveo bi do veoma pokornog priznanja kakvih god bi hteo zločina. Koliko je samo sličnih nesrećnika bilo slomljeno i mnogo mi je žao zbog toga.

Umišljanje

(…) A umišljanje da verujemo u zastavu, ideologiju, vođu? Kasnije se žale da je on tiranin, da je bio kriv za užasne zločine, a nekako zaboravljaju da su sami u njega smestili svoju slepu veru i da bez te njihove vere on ne bi ništa mogao. Jedina odbrambena linija bilo bi reći: dozvolili smo da umislimo da je on čovek koga je sam bog poslao. I zaista – granica između ubeđivanja sebe i unutrašnjeg pristajanja na mišljenje drugih, odnosno na propagandu, nejasna je.

Mučno je to što je čovek kao biće neprestano pomešan s drugima, a istovremeno čezne za izvlačenjem iz tako nakupljenih slojeva laži.

Upotrebljavanje

(…) Kad glumci čitaju moje pesme, koža mi se ježi (osim nekoliko izuzetaka). Kad deca čitaju u školskim antologijama moje pesme, birane tako da se sakrije pesimizam sadržan u njima, imam grižu savesti. A veoma je neprijatno kad režiser uzme tekst mog romana i pravi od njega šta hoće, udaljujući se od poetike u kojoj je napisan. Tako je bilo sa Dolinom Ise. Čitaoci u njoj rado vide autobiografiju, a u njenom junaku, malom Tomašu, samoga autora. Ne mogu ništa da učinim, mada se varaju. Očigledno sam uspeo da stvorim dovoljno sugestivan lik. Režiser ide još dalje: tretira knjigu kao uspomene emigranta koji živi u Njujorku, nastale iz čežnje za zavičajem. A da bi potkrepio tu banalnost, uvodi pejzaže Njujorka, kao i tri moje pesme, koje nemaju nikakve veze s romanom, u izvođenju glumaca. Ova promena priče, u kojoj se radi o konkretnosti, stvarnim likovima, u povesnu uspomena na granici sna, bila je presudna za sablasnost i rasplinutost filmske radnje.

Dolina Ise nije pisana u Americi. Ima malo zajedničkog sa čežnjom za otadžbinom, na pomen koje, prema uobičajenom shvatanju, emigranti liju suze kao kiša. Kao što sam negde drugde objašnjavao, roman je bio tretman za samoizlečenje, a protiv iskušenja Hegelove filozofije.

Film, televizija, kompjuteri. Potreba za njihovim korišćenjem biće sve veća jer treba ispuniti (dragoceno) vreme. Sirote reči biće uzimane samo u obrtima i ne mogu čak ni da naslutim za kakve će sve robne reklame moja dela poslužiti.

iz knjige Abecedar, Beograd 2014.

Obavezna lektira

Ujević: Augustovska noć
Krleža: O elementima
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Krleža: Jesenja pjesma
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!

Duraković: Šta sa čudima
Šenoa: Budi svoj!
RegionElle: Tena Lončarević
Žujo: General i cvijet