Sušić: Kad se vratim

Obavezna lektira

Nini sine, ninala te nana, kolijevka ti na moru kovana, kovale je do tri kujundžije… bijela vila tebi baba bila, ne bila ja Pilavićka Mejra kad i tebe ne bih odnjihala, da Bog da ti meni bio ja l’ janjarski kadija, ja l’ zvornički mutevelija, ja l’ makar prvi muhtar u jafti vacetinskoj! Ali gdje me gurnuše bratići moji Pilavije, da od Boga nađu, gdje me udadoše, ostao im pust miraz što ga od mene izmakoše!

Nini sine, ninala te nana, samo da ne budeš na oca pjanu i temeruta, šake mu otpale da bog da što svoju ženu bije kad mu kriva nije, da ne budeš ni na tri brata svoja koji se po najmu odhraniše, a materi ni u godini šamiju, ni na Bajram makar fildžan kahve i lokum šećera ne donesoše! U što mi mladost prođe dojeći ih! Hajd’ što Avdu džandari otjeraše, ubio je Kekeza! Hajd’ što Salku za ono june terete, butove je s društvom u šumi požderao! Ali, što mi Muju u tamnici drže za dvije begove kokoši, dvije se morje begu za vrat popele, pa ne sišle do sudnjega dana! Nini, sine, ninala te majka, kad li ćeš se i ti, sine, od matere otkinuti, i ko li će tebe nakratko vezati, nakratko mu duša disala! I šta ću i kud ću ja onda samohrana, bez vas četvorice, četiri svoja rebra, četiri očinja vida materina?!

I ko li me prokle da vas rađam kad vam od poputnine u svijet ne mogu ništa dati osim kletve i blagoslova i crna bajraka sirotinjskog,

sine,
ninala te nana,
ninala te i othranila te,
bijela vila tebi baba bila,

de zaspi, majka mora sutra poraniti, u hadžije je sutra moba, dva seksera za hljeb meni i tebi, a četiri ocu za rakiju! Više hadžija ne da. A dan je dug i vreo i do mraka majka ti po tri puta pada u nesvijest po strnjiku. Nini sine…

*

Selam ti šaljem, majko, po Salkici Ibrišimovu, i dvije zlatne petice da kupiš sebi brašna, zejtina, frtalj kahve i pola oke šećera, da sutra uoči Bajrama halvu ispečeš, ti i ja da se pogostimo kako nikad nismo. Sebi sam ostavio nešto para, ako mognem uz put kozu da kupim, koza meni ne treba, ali kažu da je kozja varenika mehlem hrana za grudobolne, a ti mi, majko, kašlješ i kopniš, da znam da ima lijeka na mjesecu, skinuo bih ga ili silom ili silnom željom, kunem ti se, samo da si mi ti živa i zdrava.

Obišli smo dosad sva sela, od Džemata do Viogora, gospoda nešto mjere, povazdan konop povlače, i kroz durbine u zabodene štapove nišane, pa pišu, pišu, svaku će travku i biljku u knjige upisati, hoće Švabo da zna gdje mu je šta u državi. Oni mjere i pišu, ja za njima torbe i nekakve goleme tronošce nosam, čizme im uveče čistim, čador razapinjem, ponekad janje zakolju, ja im ogulim i na ražnju ispečem, i nije mi rđavo s gospodom. Ostane meni uvijek ili komad somuna ili nedoglodana kost, ili koja kašika gospodske čorbe, a kad toga nema, ja sebi skuham dva-tri krompira, načupam dvije-tri glavice luka iz čije lijehe, najedem se, pa se slatko napijem vode s izvora. Gospoda su me zavoljela. Jedan mi je dao svoju košulju, doduše iznošenu, ali meni je taman, mogu je na Bajram obući. Drugi mi je dao kaiš, jer nemam konopa da se potpasujem.

O meni se ne brini. Ja sam dobio dozvolu da sutra oko podne trknem kući i tebi, dva bajramska dana s tobom da provedem, pa ću opet s gospodom po poljima i šumama njihove stvari da prtim. Jedan od njih je od Like i zbori naški. Smije se kad mu kažem od kakve ja loze po materi vučem podrijetlo, ne vjeruje da smo mi nekada uz vezirsko koljeno sjedili, kaže, vi Bošnjaci izmišljate ugledne pretke jer vam je teško raditi, a u ovoj carevini, veli, mora se raditi, a ne vidi, anam on, koliko ja radim, a koliko oni sjede. Šta mogu, moje je da šutim i slušam. Još mi svjetuje gospodin da ne ostanem samo na onome da hrsuzi i pijandure plate što sam džaba odležao u tamnici onoliko vremena za dvije begove kokoši. Ako su uhvatili krivca, kaže gospodin, svejedno je što je begovski sin, ima on da ide na robiju, a ne tako – eto ti, Mujo, dvije petokrune i – ćuti! I nikom ništa!

Da nije tvoje kletve ja bih njima sjekirom glave poodrezivao, bih – neba i zemlje mi, nije šala – ni kriv ni dužan da sramotu nosam i motku džandarsku da pamtim.

*

Ko će tebe, curoooo, ljubiti, ljubiti?
Kad ja moram cara služiti, služiti.
Hopkalo, cupni malo, merhaba, merhaba,
Kad se cure ljube?
U sabah, pred sabah…
Ko će tebe, majko, hraniti, hraniti?
Kad ja moram cara braniti, braniti…
Hopkalo, cupni malo, merhaba…

Zapjevasmo, majko, kad pođosmo, ali nam ne dadoše da se ispjevamo, nego nas potrpaše u vagune, a vrata zamandališe. Jedan cuksfirer nam održa govor po naški da mi idemo služiti našeg milog cara Franju, da je to čast i sveta dužnost hrabrih Bošnjaka i reče nam na kraju, ako koji slučajno promoli nos iz vaguna, mašingevera će ga ošinuti po očima.

Ima nas odsvakud i svakakvih. Ja se držim naših, šta ja znam, može koji dušman štogod zlo da pomisli pa je bolje više bajuneta nego jedna. Starješine su nam stroge, ali ja sam naučio slušati, pa nekako duram. Nekog Ševku su, otud od Kladnja, neki dan pred svima puškama umlatili, zbo bajunetom frajtera što mu je opsovao mater. Mislio Kladnjak da je na teferiču kod pećine, pa za nož. I meni nekad dođe crveno pred oči, ali se nema kud. Je li nam koza živa i zdrava. Svrne li ti kad Rabija Omerova da upita za me?

Draga majko, ganjaju nas opasno da naučimo pucati i bosti se. Kada bi se samo na ovome svršilo! Ali mi nešto stalno igra lijeva obrva, da bog na dobro okrene… Šta bih i kud bih da u kakvoj fertutmi ostanem bogalj?!

*

Oj, kobilo kobilice crne dlake tanke nozdrve kaži njiskom kaži kopitom oklen bije hladna voda ponornica oklen bije kuda hodi kom debelom moru brodi neka kaže meni posestrimi gdje su ova četvorica braće Dermića od Mejre Pilavićke iz sela Pustoša kadiluka tuzlanskog?

*

A da znadeš, mila moja majko, šta se od tvog sina Muje čini, šta se čini po ovoj nemiloj zemlji Galiciji, a ja sam ti u firte batalijunu cvajte kumpanija a regimenta mi je beha draj, velim da znaš, izišla bi na Vehbijinu pećinu i strmoglavila se u zelenu Drinu od čemera što si ovakvog nesrećnika rodila. Pohvali nas skoro oberlajtnant Šumaher naš kumpanifirer veli Bošnjaci junaci vi ste sablja dimiskija našeg presvijetlog oca cara i kralja Franje Josipa prvog pa onda naredi da nam se podijele po dva komisa i po dvije porcije pirinča sa mesom i po puna feldflaša ruma i veli večeras ćete Bošnjaci još jedno junaštvo počiniti a ja ću sutra s božijom pomoći za majora prišiti da ste mi svi živi i zdravi. A ti ćeš, veli, Mujo regimentsfane a to će reći bajrak da poneseš i to po dozvoli njegovog veličanstva od danas pa dok si živ.

Te ti po masnim oranicama ove tuđe zemlje Galicije vrišteći i alačući nasrnusmo na žice u štelunge u džehenem mila moja majčice ko je koga klao u toj ludoj pomrčini nije se znalo samo nas se ujutru osam živih vratilo od čitave kumpanije. A oberlajtnant nas napsova i popljuva veli posranci i psine s vama oficir ne može ni usmenu pohvalu zaraditi kamoli da rečemo jednu šternu više i otjera nas osam u šturmbatalijun po kazni. Pa će, draga moja majko, ako bog da sutra oko sabaha kad se mokre i tužne magle jutarnje počnu mrtvački vući po raskaljanoj zemlji Galiciji poći naš šturmbatalijun forverc a u njemu i tvoj sin Mujo ali bez bajraka. Halali, majko, ako sam ti kad šta nažao učinio jer kako mi pričaju neki dan je na livadama preko kojih mi ujutru forikujemo što ranjeno što izginulo oko sedam stotina Bošnjaka a ni u pola puta nisu bili. Bezbeli ćemo i mi istom vatrom biti dočekani.

Plaho se brinem da l’ ti opština redovno fasung daje ili onaj krmak Zulfaga opet puni svoj hambar sirotinjskim žitom. Kad ga vidiš reci mu ako se ja živ s fronte vratim šturmmeser ću mu u trbušinu zarinuti tako mu reci jer je ovo što se sa sirotinjom radi prevršilo. Sve mislim, majko, je li trešnja na Rovinama ubeharala i kad je vakat Zekulji da se oteli i pita li kadgod Rabija Omerova za me, kaži joj da joj je Suljkan brat preselio na drugi svijet raznijela ga granata, a onaj mlađi Ešref je pucman u lajtnanta i nije mu ružno.

Majko, sutra u sabah kada se prva ptica probudi naš će šturmbatalijun biti nasred polja a s one srane počeće po nama da biju topovi i mašingevere. Bošnjaci ce padati kao otkosi meke jesenje otave ko psujući ko plačući a među njima možebit i tvoj sin Mujo koji ti se ovim pismom bilježi uvijek pokoran i ruke te ljubi i po hiljadu puta hiljadu ti selama šalje. Selam ti je i moj ahbab Jozo od Tuzle kome ja u pero kazujem pismo jer nisam vješt ovoj jaziji alafranga. I nemoj mi pisati dok ti ne uhaberim novu feldost numeru ili dok ti preko opštine ne jave da ti je, jadna moja majko, sin Mujo slavno ubijen na fronti na Galiciji džaba džabten na božijoj pravdi.

*

Da ti znadeš, mila moja majko, kakve su litice Pijavu vodu u tjesno korito sakovale, plakala bi, majko, kao što sam muškom suzom plakao i ja tvoj sin Mujo, koji se bilježi infanterist Mustafa, iz regimente beha draj kad su mi pištaljkom i psovkom naredili da pođem uzbrdo da se popnem ili poginem kao što s izginuli toliki moji jarani vrišteći i alačući a natrag u bezdan u Pijavu padajući.

Klali smo se s Talijanima nekoliko dana i nekoliko noći, a insan se ostrvi, pa ko nikad ni mrava nije zgazio, uhvati ga nekakva huja, pa šturmmeserom bode li bode a oficiri samo podjaruju, prijete i mole, a komordžije rum i hljeb na rukama ti u šicerkete donose.

Moj brat a tvoj sin Salko je alahrahmeteile, kad je u špitalju vidio dokle su obje noge odbijene zaklo se sjedečke u postelji svojom bajunetom. Numanbeg je cuksfirer vele udavio je neku ženu i sad nosa zlato oko rebara. Za tvoja dva brata ne znam ti reći.

Onaj moj jaran Jozo od Tuzle prebjegao je na Galiciji Rusima, zvao je i mene ali ja ne smjedoh, ko velim vlah ovo, vlah ono, a za ovog barem znam da će me hraniti dok se za njega bijem. A što mi pišeš za Zulfagu da se podobrio znam ja to, vide oni da se sve tumbe okrenulo, pa se boje kad se mi s fronte vratimo kivni i ozlojeđeni da ćemo sviđati račun po računu…

*

Draga moja majko, hoće li ti ovo pismo stići prije mene ili ja prije njega ne znam, jer je sve gotovo i sve se skršilo i u pometnju zavitlalo. Taman ja kroz vatru i vrisku i jauke pronosio bajrak da ga pobodem na najvišoj koti ispred nas, kad se naši rastrčaše – vele, udri oficire majku im njihovu švapsku, svršeno, bježi vojsko kući. Bogme pobismo ih dvadesetak onako bez kuršuma a Numanbeg poskida sa sviju prstenje i zlatne satove i lance i sve im pare potrpa sebi u džepove, veli – pravde neće biti nikad a zlato je uvijek najjača suđaja.

Ja ne htjedoh nešto mi se gadi s mrtva uzimati svejedno što znam da u kući nemamo ni pedalj ponjave. Da rahmetli babo ne popi očevinu imali bismo i mi, ali šta ćeš, sad ću ja, ako bog da, kući pa će biti i hljeba i zejtina i tebi ću nov dušek da naručim i topal jorgan i dobar kahveni takum. Ti sjedi, mila moja majko, a ja ću u rudniku ili na građevini nadnicu zarađivati, snage ja imam za trojicu, iako me stalno nešto poviš krsta žiguca ali to je sigurno od rovovske vlage.

*

“… pa molim Cijenjeni Naslov, odnosno gospodina Mehmedbega Uvaliju da me izvoli primiti na posao, na građevinu ovdašnje uprave pilhane Uvalija i co…, pošto sam ostao bez posla kad je prestao rad na šumskoj štreki Ajzler-Ortlib gdje sam radio kao tucač kamena i na podzidama. Uz molbu prilažem i uvjerenje da nemam ni kuće, ni zemlje, niti bilo kakvih prihoda i drugo, prilažem Cijenjenom Naslovu preporuku velecijenjenog Hadži Numanbega Pilavije, mog rođaka po materinoj liniji. Ostajući u nadi da će mi Cijenjeni Naslov udovoljiti molbi kako moja žena i boležljivo dijete ne bi polipsali od gladi, izražavam svoje najdublje poštovanje… Mujo Dermić ovdašnji… Eto, Mujo, napisao sam ti molbu.”

“Hoće li upaliti, gospodine bilježniče?”
“Mujo, Numanbegova preporuka je glavna…”
“Majku li mu lopovsku!”
“Ali gospodin Numanbeg te preporučuje!”
“Ah, što ga ne zbodoh na Pijavi. Hajd’ daj to! Koliko je tvoje, gospodine bilježniče?”
“Dvanaest dinara.”
“Dvanaest? Evo tebi sedam, pa da smo kvit!”
“Daj sedam! I, nosi se u vražju mater!”
“… vas vaš otac gospodski i krvopijski!”

Ne dadoše.

Ne daju, gospodine i poštovani druže Mitre, ne daju mi ni privirjeti pilani, kamoli raditi. Još se Uvalijin sin, onaj mlađi, kopile, izvika na me, veli

– šta hoćeš opet? Što od crvenog Mitra ne tražiš? Radio si fino na balvaništu, četiri stoje na mjesec, moj brajko, mogao si u suhu i vruću da poživiš dok capinom uzmogneš micati, a ti – jok, majčin sine, nego među buntovnike, u štrajk, u revoluciju hoćeš!

Tako me kopile Uvalijino izruži i izrezili i sad mi, evo, plamenovi ližu uz obraze. Može mu se, paskoviću, svezali su se ženidbom i ugovorima Uvalije i Pilavije, ništa im ne može nauditi.

Šta ću sad, druže Mitre?

Znam ja, Mitre, druže, šta je to klasa, šta je sindikat, a šta bratinska blagajna, sve ja to ovdje pod rebrima nosam. Možda ja ne bih ni bio tako sigurna klasa da me džandari Fejzo i Komšić ne prebiše u izbi pod opštinom za ono što sam vikao protivno redu i zakonu, ali kad me oni počeše gnječiti, naljutim se ja na vladajuću gospodu, posve. Sve ja to, kažem ti, evo ovdje pod lijevom sisom imam i držim, neću ja biti bijela džigera i nevjera, pa otići komandiru i potpisati ono… znaš, da su me kao drugi nagovorili i da neću više. Ja sam samog sebe nagovorio za sindikate i štrajk. I opet ću, ako bog da, kad god vi, komunisti, zakuhate. Ali šta ću i kako ću sad, de ti meni reci!

Ja dođem kući, peć hladna, žena na podu sjedi, od gladi jedva glavu podigne, mene da pogleda. Ne kori ona mene, Bože sačuvaj, ali me njene upale oči pitaju šta ćemo… šta ćemo? A to je teže nego da me sjekirskim ušicama u čelo udara. Soba prazna, stvari nemam da prodam. Uzajmio sam, vratio nisam, nemam odakle. Sad ni uzajmiti ne mogu. Ma, žena i ja bismo nekako i izdržali. Ali imam dijete od tri godine, a i drugo, da oprostiš, žena pod pojasom nosi.

Šta ću sad?

Nigdje posla, ama neće niko da me zovne zahod da mu očistim ili drva da nacijepam. Glad će mi čeljad podaviti, a meni ne ostaje drugo nego da se svojim kaišem o banderu objesim.

Hvala, hvala, baš odavno nisam zapalio. Mmmm, ala miriše!
Jah, šta ćeš!
Hvala ti, Mitre, na duhanu i na lijepoj riječi.

Ako nemaš gdje noćiti, a ti – hajde k meni, ispružićemo se jedan kraj drugoga, ali te nemam čime pogostiti, niti truni brašna nemam… Makar skrobom i zemljom da se založimo! Ako to nećeš, onda – da si mi zdravo, druže Mitre, evo ti ruka, valjda će Bog dati da i naša klasa pobijedi. Ako se to desi, ostavi meni jedno mjesto u našoj radničkoj i seljačkoj policiji, molim te, imao bih volju da ja nakratko svežem i Uvaliju i Numanbega i Osmanbega Pilaviju i džandare Fejzu i Komšića, pa a ih ja u opštinskoj izbi priupitam za junačko zdravlje.

Veliš, dočekaćemo, samo treba izdržati?

Eto, moj druže Mitre, ti nemaš djece.

*

A u pet nas podignu i zahajču na nas, pa hajd’ da se svrši na povici, nego – kako koji stigne, cokulom ili šakom udari, a viču samo da starješine čuju kako su im podređeni revnosni

svinjo,
razbojniče
ološu,
ali valja oćutati, nije moje da ovo zvjerinje na još žešći gnjev izazivam.

U pet nas podignu i potjeraju, pa kloparamo kroz varoš, a po ulicama je još suču mrak, magla i prljav dim iz fabrika, idemo na kamenolom, kamen im se svima o vrat objesio, ako bog da, tamo i kobajagi ručamo, pa opet lomi kamen i nosi, žile u preponama da popucaju.

Pred mrak nas vrate i ugnaju u hodnike, a to su mračni i zeleni i memljivi prolazi, i šta čuješ – samo zveket gvožđa, hod drvene obuće po kamenu, i psovku, joj, toliko psovke i svakakve druge gadosti, za čitav rat nisam čuo koliko ovdje za dan.

Draga moja Rabija, da sam znao šta me čeka, zaklao bih se davno prije nego što sam tebi prvu riječ progovorio, da te ne pripasujem uza se i uz svoju sudbinu, od samog čemera izatkanu.

Dan se nekako i preturi, ali noć, jooj, kolika je noć kad je nebo više tebe iskrižano gvozdenom rešetkom, meni moji cimeri viču.

de, Mujo Dermiću, i mi imamo žene i djecu, pa opet na vrijeme liježemo, valja sutra irgatovati, a ja se propnem, za rešetke se uhvatim, čelo na studenu šipku naslonim, pa plačem i šapatom dozivam tebe i našeg sina Redžepa, kako li ste mi, jadni moji sirotani, imate li makar suha hljeba.

Što mi pišeš da se u Hadži Numanbega Pilavije rodio sin i da mu je nadjenuto ime Abdulah, i da ti u njih ribaš i rublje pereš i svakojako služiš, ti, draga Rabija, radi kako znaš, samo – to naše siroče prehrani, ali nemoj da bi se šalila pa onu mrcinu Hadži Numanbega šta u vezi s mojom robijom molila. Ja ću svoje godinice u ovom zindanu odležati, a kad se vratim, oo, kad se vratim…!

Tako do u gluho doba noći stojim uz rešetke i cvilim i dozivam vas dvoje jer ja više nikog nemam. A tebi, ako život dodija mene čekajući, a javi se kakva mušterija, ti idi, od mene ti prosto bilo, ali ne vodi mi sina u tuđe ruke, i na tuđe ognjište, svaku njegovu suzu bi kapljom svoje krvi platila, bi – ovih mi očiju, svejedno što si mi za srce prirasla, znaš već kako sam ti nekada govorio. Ako pođeš, ostavi sina mojoj majci. Jer on ima samo jednog oca, Muju Dermića, a samo ću ja koječemu moći da ga naučim, to jest, šta je šta na ovom svijetu, šta sam ja, šta je Numanbeg Pilavija, i njegova braća i njihovi prijatelji Uvalije i ko je džandarski narednik Fejzo, koji mi je bubrege odbijao u okružnom zatvoru tri puna mjeseca pod istragom.

Pismo ti šaljem po ovom mom dobrom prijatelju koji je svoje odležao, pa ide kući. O ovom svemu ti meni nemoj ni riječi, ovdje u upravi zaviruju u naša pisma, boje se kakvog dogovora i pobune. Ali neka zaviruju, u moje srce zaviriti ne mogu, a šta se u njemu kuha i kakve se gorke osoke iz njega cijede, znam samo ja. A znače i svijet kad jednom naša borija svirne.

Eto, tako, draga Rabija, o meni ne brini, kako mi je, tako mi je, moje je – danju u kamenolom, a noću na rešetke da plačem i vas dvoje uzalud zazivam. Ti se pričuvaj ove zime, opasuj se oko krsta čim bilo i gledaj da ne kisneš, imaj na umu svoj kašalj. A sina mi Redžepa pripazi dobro dok mene ne puste, a kad se ja vratim,

oo kad se vratim…

Pobune, 1966.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Ladin: Bože sve kako si rekao
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi
Sarajlić: Kokošija pamet
Hesse: Stepski vuk
Tišma: Upotreba čoveka
Andrić: Noć
Vešović: Eto tako
Ranpo: Pakao ogledala
Trakl: Grodek
Šop: Kuda bih vodio Isusa
Krleža: Sanjam o sjeni 
Joyce: Eveline
Vargas Llosa: Grad i psi
Dragojević: Lipanj