Obavezna lektira
Krajem leta 1942. godine, celokupno osoblje Romintena je govorilo samo o velikom lovu koji je pripremao Erih Koh, Gauleiter Istočne Pruske, na tri deonice glečerskih jezera koje mu je vrhovni lovac ustupio za privatni lov. Radilo se o hajci na zečeve vrlo velikih razmera, za koju su previđali tri hiljade hajkača od kojih pet stotina na konjima. Ceo vrhovni štab iz Rastenburga i sve lokalne značajne ličnosti učestvovaće u ovoj svetkovini koja će se završiti krunisanjem kralja lova.
Jedne večeri, Oberforstmeister se vratio iz Trakenena vodeći privezanog za svoju englesku kočiju jednog golemog crnog uškopljenog konja, nabreklih mišića, dlakavog i guzatog kao žena.
– To je za vas – objasnio je Tifožu. – Već odavno sam nameravao da vas posadim u sedlo. Velika Gauleiterova hajka je dobra prilika. Ali koliko sam muke imao da pronađem životinju prikladnu vašoj težini. To je polukrvni četverogodišnjak pojačan krvlju ardenskog divljeg konja, mada njegova naprćena gubica i kao abonos crn plašt sa sjajnim prelivima podsećaju na berbersko poreklo, uprkos veličini. Težak je najmanje hiljadu i dvesta funti, a visina do grebena mu je bar metar i osamdeset. U stvari, to je pravi zaprežni konj za kočije iz velike epohe. Sigurno neće poleteti, ali može da nosi trojicu kao što ste vi. Probao sam ga. Ne ustupa pred preprekom i ne plaši se ni reke ni bodljikavog žbunja. Usta su mu malo neosetljiva na žvale, ali pri galopu je pravi tenk.
Tifož je preuzeo konja s uzbuđenjem u kojem se oduševljenje njegovog usamljenog srca mešalo s predosećajem velikih dela koja će zajedno ostvariti. Od tog dana je svakog jutra odlazio na kilometar odatle, kod starog Presmara, bivšeg šefa carske konjušnice, na čijem su se posedu nalazili velika štala, kovačnica i pokriveno jahalište. Tu su smestili njegovog konja. Pod rukovodstvom Presmara, srećnog kao i svi drugi konjušari što može da upražnjava svoje pedagoške sposobnosti, učio je da se stara o konju i da ga jaše. Sreća koju je pronašao pored ovog velikog čednog i toplog tela koje je trljao slamom, timario i četkao, podsetila ga je u prvo vreme na rajnske golubove i na časove blaženstva provedene u golubarniku. Ali vrlo brzo je shvatio da je ovo podsećanje donekle površno i da počiva na nesporazumu. Uistinu, trljajući i glačajući odoru svog konja, ponovo je pronalazio stara skromna zadovoljstva čišćenja i glancanja cipelčina i čizama, ali ovoga puta uzdignuta na neusporediv stepen. Jer istina je da su golubovi sa Rajne u početku bili samo njegov plen, a zatim su postali njegova draga deca, ali sada je, posvećujući konju svu svoju negu, u biti samog sebe timario. To je za njega bilo otkrovenje, to mirenje sa samim sobom, to pronalaženje zadovoljstva u sopstvenom telu, ta još neodređena nežnost prema čoveku po imenu Abel Tifož, koja mu je dolazila preko divovskog uškopljenika iz Trakenena. Jednog jutra, kada je konja u kontrasvetlu pomilovao sunčev zrak, primetio je na ugljenocrnoj dlaci plavičaste prelive u obliku koncentričnih oreola. Ovaj berberski konj je dakle bio plava brada, i ime koje mu je trebalo dati nametnulo se samo od sebe.
Presmarovi časovi jahanja su u početku bili jednostavni, ali naporni. Konj je bio osedlan, ali bez uzengija. Tifož je morao da ga uzjaše iz jednog skoka, a onda je u jahalištu počinjala seansa štruckanja u sitnom kasu, jedini način, pod uslovom da izdrži dovoljno dugo, da novajliju nauči na uspravno sedenje, tvrdio je šef konjušnice, ali sa koga konjanik odlazi umoran i sa žestokim bolovima u preponama.
U početku je Presmar svog učenika neprestano posmatrao s izrazom prekora, a retke primedbe bile su lišene svake ljubaznosti. Konjanik se naginjao napred, zgrčen, s nogama unazad. Stalno mu je pretilo da padne, što je i zaslužio! Trebalo je, naprotiv, da sedne natrag, uvučene stražnjice, s nogama napred, i da taj položaj uravnoteži povijanjem leđa i ramena. Tifoža nije odvratilo nabusito ponašanje, ali je ipak smatrao Presmera okorelim tvrdokošcem, zazidanim zauvek u uske okvire umirućeg sveta čije bogatstvo, međutim, nije umeo da iskoristi. Promenio je mišljenje onoga dana kada je, zatvoren s njih u sedlarnici, čuo izlaganje o istini konja, i video tog fosila jednog prohujalog sveta kako odjednom postaje bistar, živahan, i kako nalaze tačne i nadahnute reči da bi se izrazio. Sedeći na visokom sedištu, ukrštenih mršavih butina, mlateći čizmom po vazduhu, s monoklom namaknutim na oko, šef konjušnice Vilhelma II je najpre postavio princip da, pošto su konj i jahač živa bića, nikakva logika i nikakva metoda ne mogu zameniti tajnu naklonost koja mora da ih vezuje i koja kod konjanika pretpostavlja posedovanje najosnovnije vrline, što će reći jahačkog takta.
Zatim, posle kratkog ćutanja namenjenog davanju prave vrednosti ovim dvema rečima, nastavio je razmatranja o dresiranju, koja je Tifož željno slušao, jer su se odnosila uglavnom na težinu jahača i njen uticaj na ravnotežu konja, što je očigledno imalo dalekosežno značenje nošenja uopšte.
– Obučavanje konja je – počeo je Presmar – posao neuporedivo lepši i tananiji nego što se obično misli. Obučavanje se uglavnom sastoji u vraćanju životinji njenog prirodnog hoda i ravnoteže poremećenih težinom konjanika.
Uporedite, ako hoćete, dinamiku konja i, recimo jelena. Videćete da je sva snaga jelena u njegovim ramenima i vratu. Kod konja je, naprotiv, sva snaga u sapima. A ramena su u konja tanka i skromna, dok su sapi u jelena mršave i spuštene. Uostalom, istina je da je konjska odbrana ćiftanje koje kreće iz sapi, dok je jelenova odbrana udar rogovima koji polazi iz vrata. Kad se pokreće, jelen se isteže. To je prednja vuča. Konj se, naprotiv, gura otpozadi svojim sapima. Uistinu, konj je stražnjica dopunjena prednjim organima.
Dakle, šta se dešava kada konjanik uzjaše konja? Posmatrajte dobro njegov položaj: on sedi mnogo bliže konjskim ramenima nego sapima. U stvari, dve trećine njegovog tereta nose konjska ramena koja su, upravo, kao što sam rekao, slaba i laka. Tako natovarena ramena se napinju i taj napor se prenosi na vrat, na glavu, na usta, usta čija nežnost, mekoća i osetljivost čine svu vrednost jahaćeg konja. Konjanik tada ima u rukama neuravnoteženu i zgrčenu životinju koja samo grubo odgovara na njegove naredbe.
Tu dakle počinje obučavanje. Ono se sastoji u tome da se konj postepeno nauči da koliko god može prenese težinu konjanika na sapi, da bi olakšao ramena. U tom cilju, da se što više oslanja na svoje zadnje noge i da ih ispruži ispred sebe što može više unapred. Ukratko, uporedimo, bez zloupotrebe, ovaj položaj s kengurom kome sav teret počiva na donjim udovima. Raznim vežbama, obučavanjem, trudimo se da konj zaboravi parazitski teret konjanika i da mu vratimo prirodnost razvijajući veštinu do savršenstva. Obučavanje opravdava neprirodnost uspostavljajući novu organizaciju u kojoj ona nalazi svoje mesto.
Prema tome, jahanje, koje je umetnost upravljanja snagom mišića konja, sastoji se uglavnom u upravljanju sapima u kojima su oni sakupljeni. Bokovi treba da se upravljaju pod najmanjim pritiskom pete, masa u stražnjici treba da dobije gipku pokretljivost koja joj daje hitrinu, od koje zavisi i sve ostalo.
Veliki šef konjušnice ustade, prope se, oštrog pogleda uprtog prema sopstvenoj stražnjici – koščatoj i maloj! – i povijenih nogu, stežući bokove zamišljenog konja, poče da trči po prostoriji udarajući kandžijom po vazduhu.
Koliko god Presmarova razmatranja o suprotnosti konja i jelena bila apstraktna i tanana, Tifož je njihovu ilustraciju našao u hajkama i gonjenju koje je od tada obavljao na Plavobradom. U nedostatku pasa – koje je Gering uvek zabranjivao – izgledalo je da je čak i konj, shvativši s vremenom šta se od njega očekuje, njušio puteve i pronalazio tragove jelena sa žarom lovačkog psa, kao da su te dve suprotne prirode bile osuđene da ratuju.
Jedne večeri, kada se zadržao u pozlaćenoj polutami staje u kojoj je treperio sladunjavi miris gnojiva, posmatrajući njihanje sjajnih sapi u boksovima, video je kako se rep Plavobradog diže, malo ukrivo, u korenu, otkrivajući čmar, dobro zatamnjen, mali, ispupčen, tvrd, hermetički zatvoren i nabran u središtu, kao kesa s vrpcom. I odjednom se kesa izvrnu brzinom rascvetavanja pupoljka ruže snimljenog ubrzano, izvrnu se kao rukavica, razvivši spolja ružičastu i vlažnu krunicu iz čijeg je središta video rađanje potpuno svežih kugli balege izvanredno izvajanih i izglačanih, koje su se kotrljale po slami ne razbijajući se. Ovoliko savršenstvo u činu izmetanja, izgledalo je Tifožu kao vrhunski dokaz Presmarovih teorija. Ceo konj se sadrži u sapima i one od njega čine Genija Izmetanja, Analnog Anđela, Omegu, one su ključ njegove biti.
Odjednom je shvatio vekovnu opčinjenost čoveka konjem i duboko značenje zajednice koju čine jahač i konj. Na ogromne izdašnje sapi konja, konjanik stavlja uporno i tvrdoglavo svoju neplodnu i mlitavu stražnjicu. On se pomalo nada da će kao nekom vrstom zaraze zračenje Analnog Anđela blagosloviti i njegova izmetanja. Ali nada mu je izneverena: izmetanje mu ostaje neredovno, ćudljivo, čas suvo i tvrdo, čak tečno i blatnjavo, ali uvek smrdljivo. Samo potpuno poistovećenje zadnjeg dela konja i čoveka moglo bi u ovom drugom da obezbedi isti organ koji služi za konjsko izmetanje. To je smisao Kentaura koji nam prikazuje čoveka telesno stopljenog s Analnim Anđelom, zadnjicu konjanika koja se poistovećuje sa životinjskom, blaženo oblikujući mirisne zlatne jabuke.
Što se tiče prevashodnog značenja konja u lovu na jelene, smisao mu je sada postao očigledan. To je proganjanje Falusnog Anđela Analnim Anđelom, potera i ubijanje Alfe od strane Omege. Tifož se zadivio našavši još jednom delovanje čudne inverzije u ovoj ubilačkoj igri, kojom je plašljiva i guzata životinja postala načelo agresivnosti i istrebljenja, a kralj šuma, načelo muškosti, gonjena žrtva koja bezizgledno moli za milost.