Kovačević: Klaustrofobična komedija

Obavezna lektira

SAVA: Čime da te ponudim? Oćeš čašicu dobre rakije… Nisi svraćao godinama, nema smisla da odeš bez posluženja.
MILICIONER: Hvala… Ne pijem… Peta godina… Ni kap.
SAVA: Što ni kap?
MILICIONER: Pusti… Baš zbog lova. Zbog poslednjeg lova.
SAVA: Nešto se desilo?
MILICIONER: Ma… E… Ćuti… Hm!… C, c, c, c… To da nekom pričaš, mislio bi… Pusti, pusti… Hm!
SAVA: Šta je bilo?

MILICIONER: E… pa… pre pet godina pozovu mene moji. Vele, divlje svinje pojedoše sve živo. Kurjake rasterale… Otputujem ja. Dođem kući, otac se zaključao… A već i bio bolestan. Od onolikog oca ostale samo dve žile i grkljan… Obučemo se, uzmemo puške međedare, pa s večeri krenemo pokojni otac, ja, pokojni Mile i pokojni Buda… Zapucam do pokojnog šumara Zlaje, gde su već sedeli pokojni Čeda i pokojni kum Ibro… Tu se dogovorimo da zorom pređemo reku i napravimo čeku uz samu liticu… Na Tari nas sačeka i pokojni učitelj Krsta. On već sklepo neki splav, al’ Tara bila nabujala ko more. Koliko široka, toliko duboka ključ bacala i ko besan pas penila… A tako, sa strane, puši… puši… samo puši… stavio nogu na panj… i puši… Ćuti i samo puši…

SAVA: Ko puši?
MILICIONER: Rade skeledžija… Puši pokojni Rade i kaže: “Neće to ljudi izdržati ovoliku vodu”… Al’ džabe! Rešili mi… Na sred reke balvani se ras-raspaše ko iverje… Ja jedini isplivo.

SAVA: Bili ste pripiti?
MILICIONER: Čuj… pripiti… Ne bi se ni ja spaso, da se ne uhvatih za divljeg vepra koji je preplivavo reku… Spaso me stvor koga sam pošo da ubijem.

SAVA: Vidiš… molim te. (I ponovo ćute. Sava kriomice posmatra balerinu. Devojka rukama obgrlila kolena. Ne diše)
MILICIONER: Moraš da držiš te svinje?

SAVA: Moram… Vidiš kakva je kriza.
MILICIONER: Kriza, kriza, kriza! Šta ta reč više znači kad se svakodnevno hiljadu puta izgovori, kad je i rukovodstvo ponavlja. To je sad samo kriza reči “kriza”. Za razliku od nas, Nemci su izgubili rat, bili tučeni do temelja, pa su opet ekonomska vele i sila. A mogli su, mirne duše, da još uvek budu u strašnoj krizi.

SAVA: Izvini, to nije naš slučaj.
MILICIONER: Kako nije?

SAVA: Pa, mislim, vrlo je važno s kim izgubiš rat.
MILICIONER: Hm… Oćeš reći, još je važnije s kim dobiješ rat?

SAVA: To ja nisam rekao.
MILICIONER: Al’ si mislio.

SAVA: Ostavimo misli na miru, zadržimo se na rečima… Mada, istina, misli su snažnije od reči. Moj pokojni stric je govorio: “Ostavite ruke – sme li neko sa mnom da obara misli?”
MILICIONER: Da…

SAVA: Tako…
MILICIONER: Eto… Da…

SAVA: Da, da.
MILICIONER: Pa… skoro… Da… Kad se razmisli…

SAVA: Hm… Poželiš li se zavičaja?
MILICIONER: Blago svakom onom ko ne mora svoj rodni kraj da sanja… Stara narodna poslovica, koju sam od muke ja izmislio… Gde ti je ona molba? Onog tvog odžačara. (Sava vadi iz džepa ispresavijan, garav list papira. Vule skida šapku, briše maramicom vrat i potiljak)

SAVA: Ne znam da li je najbolje napisana. Ti vidi pa ako nešto treba da se doda… ili oduzme… Evo.

MILICIONER: Rukom pisata? De, pročitaj… Neka mu to neko mašinom prekuca… Pisaćom.

SAVA: Poštovani Drugovi Supovci, obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika da ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve gluposti da nas hapsite zbog prevara i krađa, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljucki i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvređam naše najveće i najistorskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo…

MILICIONER: Stani… Navodi li on neki konkretan razlog zbog čega upućuju molbu?

SAVA: Navodi: Ovo vam pišem zato što me je uplašio slučaj mog prijatelja Save Čardaka, penzionisanog odžačara, koji je kupio četiri pogrebna sanduka za sebe, ženu, oca i majku, jer je čuo da će sanduci poskupeti 280 posto već sledećeg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, što bi pravilo ozbiljne probleme porodici i društvu, a on ne bi bio u mogućnosti da pomogne. Poštovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvarno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja života za mene i ženu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego što nam je već sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dođemo na hapšenje, da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bi vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi. Velja Popić… Eto.

MILICIONER: Dobro… Neka mu to neko mašinom prekuca… Pisaćom. (Dugo ćute… Odžačar posmatra Ninu a milicioner svoje gorštačke šake na kolenima. Sava uzdahnu, okrete se prema bivšem podstanaru.)

SAVA: Mora li? (Milicioner ćuti, ne diže glavu.) Naredili su ti? (Milicioner ćuti) Nisi došao svojom voljom? Naredili su ti? (Milicioner ćuti) Hoće li je vratiti u Poljsku, pod stražom? Hoće li je tamo nešto vređati i osuđivati? (Milicioner ćuti) Mogao si prvi put da svratiš lepšim povodom… Mogu li nešto da te zamolim, da mi učiniš ko bivšem prijatelju.

MILICIONER: Reci.
SAVA: Privedi je večeras. Daj mi vremena, hoću… moram da joj pomognem. Učini mi to.
MILICIONER: Ništa više?
SAVA: Ništa više.
MILICIONER: Kako… ćeš joj pomoći?
SAVA: Pronaćiću druga Jagoša. Sve ću mu ispričati. Brat mu je pesnik, valjda poštuje umetnike. Nju je prevario jedan naš čovek, bio bi red da joj neki drugi naš čovek bar pola pomogne.

odlomak, 1987.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi
Sarajlić: Kokošija pamet
Sušić: Kad se vratim
Tišma: Upotreba čoveka
Andrić: Noć
Vešović: Eto tako
Ranpo: Pakao ogledala
Trakl: Grodek
Šop: Kuda bih vodio Isusa
Krleža: Sanjam o sjeni 
Joyce: Eveline
Vargas Llosa: Grad i psi
Dragojević: Lipanj
Oliver: Svakoga jutra
Debeljak: Tetovaža pod mostom
Pound: Daljnje instrukcije
Borges: Everything and Nothing
Krleža: Badnjak
Koš: U Mostaru
Krleža: Plameni vjetar
Kordić: Gospa iz Međugorja
Kordić: Otvorena kuća
Prešern: Kud
Krleža: O snovima
Miłosz: Drugi prostor
Ungaretti: Braća
Andrić: Pismo nikome
Bagrjana: Daljina
Bonnefoy: Uvijek isti glas
Kulenović: Pismo izdajici
Karahasan: Miris straha
Dickinson: Strah me
Šimić: Veliki ubijač
Tontić: Žega