Koš: U Mostaru

Obavezna lektira

U  Mostaru, u maloj kafani koja je nad Starim mostom – toliko tesna da u njoj naporedo mogu da stanu samo dva stola – okupilo se društvo uglednih čaršinlija: gazda, aga i begova. Nisu veseli, ni razgovorni. U kafedžije nema prave kafe, ni u njih dobroga duvana, da bi se bar njime razgalili. Opet se nešto krupno prevrnulo – to osećaju i oni – ali još ne znaju na šta će to izići. I mada im to nije jasno, ipak se, po svemu sudeći, ni ovoga puta nije obrnulo na njihovu stranu. Toliko su i oni vični prilikama, a da i nisu, lako im je to znati po tome ko se sad u gradu sluša. Ko naređuje, ko izvršava, ko se hapsi i kome se podrumi i magaze pretresaju u potrazi za skrivenim ostavama.

Zato se u kafani malo govori, a mnogo odhukuje i uzdiše. Pa ipak, iako se malo pita, svi bi hteli mnogo da čuju, i to o onom najglavnijem: šta će sada sa njima biti.

Kad neko hukne i kaže – Jah! – kao da je upravo to pitanje postavio. A opet, niko nema hrabrosti da ga otvoreno i jasno izusti, jer zna se, u svakom pitanju je i deo odgovora ili nečijeg mišljenja. Zašto bi pitao ako ga odgovor ne zanima, i zašto ga zanima odgovor ako za to nema nekakvog razloga. Tako, pošto svi redom nekoliko puta „jahnuše“, jedan od njih, najmlađi i najnestrpljiviji, Osmanaga Festa, kome su koliko juče izvršili pretres u kući i ispod poda, u skrivnici, našli dvesta kila kafe, šećera, sapuna i konca, koji je sklonio iz radnje i tajno preneo kući (ali ga je neko, možda i iz same kuće, prošpijao, jer, kad su došli da traže, pravo su krenuli na mesto gde su najviše imali da nađu) najzad će glasno i jasno zapitati:

– Šta će to biti, Mehaga? I dokle će ovo trajati? Najstariji si i najviše si vidio. Služio si pet careva i kraljeva, a preživio nekoliko ratova. Da se trpi – teško je. A da prestane, nema izgleda.

Mehaga Firdus pamti turski zeman, okupaciju Bosne i Hadži-Lojinu bunu, aneksiju, prvi rat, pa agrarnu reformu, kad mu je uzet najveći deo imanja, a ostalo mu samo nešto malo kuće u Mostaru i jedan mlin na izvoru Bune. Ništa mu više ne mogu odneti, a pošto je star, bilo bi i novoj vlasti zazorno u njega dirati. Znaju to u kafani, ali Mehaga ne žuri s odgovorom, već i on hukće, i najposle, kad to dovoljno potraja, nakašlja se, hraknu, nagnu se kroz prozor u pljunu u Neretvu. To što izađe iz Mehagina grla reka ponese i ništa se ne poznade na njoj. Mehaga onda otpi gutljaj nauta, načini kiselo lice, pa se najzad reći da otčepi:

– Bogme će klepat po nama!
– Uh, uh, aman jarabi! – hukću ostali. – A hoće li mnogo?
– E, ne valja nam to onda baš ništa.
– I ne valja. Nego, neće oni nasni pitati šta nam valja a šta ne valja, ni šta nam je drago a šta nije, već će činiti ono što njima bude od volje i potrebe.

Čuli su, eto, što su hteli da znaju, i sad im od tog saznanja nije ništa bolje. Voleli bi da nisu ni pitali, ali, pošto svi srknuše iz šoljica i pustiše u vazduh nekoliko dimova, Osmanagu Festu đavo navede da opet upita:

– A dokle će, amana ti, Mehaga, oni tako klepetati po nama?
– E, moj sinko, klepetaće sve dok se od toga ne umore.

To otvara put bar nekoj nadi, i Festi, kome je stalo do brze utehe, ne ni dim da ispusti. Proguta ga, a umesto dima ispade mu iz usta novo pitanje.

– Bogami se bojim da će dugo potrajati. Lakše je, asli, udarati nego trpjeti udarce. Nego, Mehaga, šta će biti kad se najzad umore od tog silnog klepeta?

– Kad se umore – veli Mehaga odmah, kao da se čudi što mu postavljaju takvo pitanje – kad se umore, oni će, bogami, onda da stanu.
– Da ‘hanu! – prihvati nekolicina uglas.
– Da ‘hanu! – potvrđuje i Mehaga. – Dok se dobro ne odmore.

U to ime poručiše još po jednu naut-kafu. A razgovor krenu drugim putevima. Govore o tome šta se može a šta ne može kupiti i, kako god se okrene, ispada da prvoga ima malo ili nimalo, a drugoga koliko ti duša hoće. Hteli bi da kaže i poneku gorku o onima koji su uzeli vlast u gradu, ali ne smeju da to glasno urade pa o tome ćute. Ali, dok ćute, svi znaju šta prećutkuju, a po odhukivanju može se poznati kolko je to zlo i pogano.

Uto će Festa, kao da se dosetio da Mehaga Festa nije završio priču:

– Daće bog da im se ruke brzo uzmu. Nego, čestiti efendija, šta će biti kad dovoljno ‘hanu i dobro se odmore?
– E, moj Festa, kad se dobro odmore, oni će onda opet početi klepat po nama.
– Uh, uh! A dokle će tako, Mehaga?
– Sve dotle dok se opet ne umore. Onda će opet malo da ‘hanu.
– I sve tako?
– Sve tako! Malo klepet, malo odmor. A onda opet sve iznova.

Umeša se i kafedžija Ibro, sa džezvama u rukama:

– Koliko će, tako na smjenu, da klepeću i da se odmaraju?

Mehaga Firdus samo se preko ramena obazre, diže se i rukama pomeri kafedžiju kako će imati dovoljno mesta da prođe, a da se ne očeše o njega. Pa će odgovoriti, ali ne njemu već svima u kafani.

– E, da. Vidite, sve će tako, klepetat i odmarati se, klepetat i odmarati se, dok najzad i oni ne sjednu s nama ovdje u kafani, popiju kafu i zapale cigar duhana.

I ne obazirući se, izađe na vrata.

iz knjige „Bosanske priče“, 1984.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi
Sarajlić: Kokošija pamet
Sušić: Kad se vratim
Hesse: Stepski vuk
Tišma: Upotreba čoveka
Andrić: Noć
Vešović: Eto tako
Ranpo: Pakao ogledala
Trakl: Grodek
Šop: Kuda bih vodio Isusa
Krleža: Sanjam o sjeni 
Joyce: Eveline
Vargas Llosa: Grad i psi
Dragojević: Lipanj
Oliver: Svakoga jutra
Debeljak: Tetovaža pod mostom
Pound: Daljnje instrukcije
Borges: Everything and Nothing
Krleža: Badnjak
Krleža: Plameni vjetar
Kordić: Gospa iz Međugorja
Kordić: Otvorena kuća

Gudžević: Greška i omaška
Rodić: Start