Obavezna lektira
Šumi voda u radijatorima i radio zvoni
kao srebrna kašičica. Novčić, bačen u vazduh,
ne vraća se. Zadovoljne smo onim što
ne znamo, mi, spokojne device. Zaista, malo je
stvari koje dobro poznajemo, kao prvi dan
leta. Kušamo ga u osakaćenom obliku,
jer odbrojavanje počinje već u junu. Uh.
Šta nam preostaje? Igrati se avionima
od jučerašnjih novina, puštati ih
da polete preko oblaka i rimskog
zida, a onda ih polako pocepati
i ponovo poravnati stranice, da dlan
glatko klizi, leći na tepih i belim
listovima prekriti lice u obredu tajnom,
znanom skupljačima snova na Madagaskaru
i u Kranju, da nam zazvoni, na tren, pod
kupolom još glas žene koja uporno recituje
o mehurovima, dok ih trava ne probode,
isteku kristali iz ekrana, i zajedno sa njima
i mi smo primorani na izgnanstvo:
pouzdano, niko od nas se više neće
setiti kada je srna isušila studenac
u planini i kada se reči zgusnu u slike,
barice sirupa iz smreke koje ne znam da čitam,
čekam da se bakreni novčić vrati iz visina
i kaže mi da stojim na mrtvoj straži.