Steinbeck: O miševima i ljudima

Obavezna lektira

Predveče  jednog  toplog  dana  zašušta  povetarac  među  lišćem.  Senka  se pela uzbrdo prema vrhu. Na peskovitim obalama sedeli su zečevi tako mirno kao  da su izvajani  od  sivog kamena.  I  onda  se  u  pravcu  državnog druma začuše  koraci  po  suvom  lišću  divlje  smokve.  Zečevi  bešumno  požuriše  u zaklone. Nadmeni ždral se teško i polako izdiže uvis i tromo odlete niz reku. Za trenutak mesto osta bez života, a sa staze se pojaviše dva čoveka i stupiše na čistinu pored zelenog jaza.

Silazili su jedan za drugim, pa tako produžiše čak i na čistinu. Obojica su na sebi imali grube pamučne pantalone i grube pamučne kapute sa metalnim dugmetima. Obojica su nosili bezoblične crne šešire i obojici je preko ramena bilo  prebačeno  čvrsto  smotano  ćebe.  Prvi  je  bio  mali  i  hitar,  crnomanjast, nemirnih očiju i oštrih, jakih crta. Svaki deo tela bio mu je jasno ocrtan: male, snažne  šake,  vitke  ruke,  tanak  i koščat  nos.  Iza  njega  išla  je  njegova  sušta suprotnost:  glomazan  čovek  bezobličnog  lica,  sa  krupnim  bledim  očima, opuštenih širokih ramena; on je koračao teško, vukući pomalo noge, na način kako medved vuče šape. Ruke mu se nisu pomerale u hodu, već su mlitavo visile.

Prvi se čovek zaustavi na čistini tako naglo da njegov pratilac umalo ne nalete na njega. On skide šešir, kažiprstom izbrisa znojavu pantljiku iznutra i otrese znoj. Njegov glomazni drug zbaci na zemlju ćebe, spusti se pored vode i stade da pije s površine zelenog jaza. Pio je dugim gutljajima, frkćući u vodu kao konj. Mali čovek nervozno mu priđe.

“Leni!”, reče oštro. “Leni, za ime božje, ne pij toliko.” Leni nastavi da frkće u vodu. Mali se čovek naže i prodrma ga za ramena. “Leni. Bićeš bolestan kao prošle noći.”

Leni zagnjuri celu glavu u vodu, zajedno sa šeširom, pa tek onda sede na obalu, dok mu je voda sa šešira kapala na plavi kaput i tekla niz leđa. “Ovo je dobro”, reče. 

“Pij, Džordže. Napij se dobro.” Smeškao se srećno. 

Džordž zbaci svoj zavežljaj i pažljivo ga položi na obalu. “Nisam siguran da je voda dobra”, reče. “Izgleda kao da se uhvatila neka skrama.”

Leni potopi šaku u vodu i stade da pljeska prstima tako da se voda lako uzburka: kolutovi se proširiše preko jaza čak na drugu stranu, i vratiše se. Leni ih je pažljivo posmatrao. “Pogledaj, Džordže. Vidi šta sam napravio.” 

Džordž kleče pored jaza i stade da pije iz ruke, brzim gutljajima. “Ukus je dobar”, priznade on. “A ipak ne izgleda da teče. Nikad ne smeš da piješ vodu koja ne teče, Leni”, reče beznadežno. “Ti bi i iz oluka pio kad ožedniš.” On se poli vodom po licu, protrlja vrat i bradu. Onda ponovo namesti šešir, odmače se  od  reke,  privuče  kolena  i  obuhvati  ih  rukama.  Leni,  koji  je  sve  to posmatrao, podražavao ga je potpuno. I on se odmače, privuče kolena i zagrli ih, pa pogleda u Džordža da vidi da li je ispravno uradio. Navuče zatim još malo šešir na oči, kao Džordž.

Džordž je mrzovoljno posmatrao vodu. Uglovi očiju bili su mu crveni od sunca. Zatim reče ljutito: “Baš smo mogli da se dovezemo do samoga ranča, da  je  samo  onaj  prokleti  šofer  znao  šta  govori. ‘Još  samo  malo  parče  niz drum’, rekao je, ‘malo parče.’ Vraga, skoro četiri milje, eto koliko mu je to parče! Nije hteo da se zaustavlja pred ulazom u ranč, znam ja dobro. Lenština jedna, nije hteo da nas vozi uzbrdo. Možda se neće ni u Soledadu zaustaviti. Lepo nas izbaci i reče: ‘Još samo malo parče niz drum.’ Kladim se da je bilo više od četiri milje. Vraški vruć dan.”

Leni je neodlučno gledao u njega: “Džordže?”
“Šta je sad?”
“Kuda idemo, Džordže?”

Mali čovek ljutito navuče ivicu šešira na oči i namršti se na Lenija. “Znači, opet si zaboravio, je li? Opet da ti ponovim, je li? Bože, ti si zaista prokleto glup!”

“Zaboravio  sam”,  reče  Leni  blago. “Pokušao  sam  da  ne  zaboravim. Na časnu reč jesam, Džordže.”

“Dobro, dobro. Reći ću ti još jedanput. Ionako nemam šta da radim. Imam vremena da ti to ispričam, pa da zaboraviš i da ti sve još jednom ispričam.”

“Pokušavao sam i pokušavao”, reče Leni, “ali nikako nije išlo. A sećam se onog o kunićima, Džordže.”

“Dođavola s kunićima. Sve što si ikad upamtio, to je to o kunićima. Dobro. Sad slušaj, i moraš da upamtiš da ne bismo opet zapali u nezgodu. Da li se sećaš kako smo sedeli na kanalu u Ulici Hauard i posmatrali tablu?”

Lenijevo se lice razvuče u zadovoljan smešak. “Pa da, Džordže. Sećam se toga… Ali… Šta smo ono radili? Sećam se nekih devojaka kako prolaze, a ti kažeš… kažeš…”

“Dovraga s tim šta ja kažem. Da li se bar sećaš kako smo otišli do radnje Mari i Redija, i kako su nam oni dali radne kartone i autobuske karte?”

“O, dabome, Džordže. Sad se sećam.” On se brzo maši rukom u spoljni džep kaputa. Zatim skrušeno reče: “Džordže… Nemam karton. Mora da sam ga izgubio.” Oborio je pogled u očajanju.

“Nisi ga nikad ni imao, budalo jedna. Oba su kod mene. Zar misliš da bih ti dao da nosiš svoj rođeni karton?”

Leni  se  nasmeši  od  olakšanja: “Ja…  ja  sam  mislio  da  sam  ga  metnuo  u spoljni džep.” Njegova ruka ponovo skliznu u džep.

Džordž ga oštro pogleda. “Šta si to izvadio iz džepa?”
“Ništa u džepu nema”, izbaci Leni kao iz puške.
“Znam da nema ništa. Zato imaš u ruci. Šta je to u ruci – što kriješ?”
“Ništa nemam, Džordže. Na časnu reč.”
“Hajd’, daj to ovamo.”

Leni odmaknu sklopljenu šaku što je mogao dalje od Džordža. “Ta to je samo miš, Džordže.”
“Miš? Živ miš?”

“Aha.  Mrtav  miš,  Džordže.  Nisam  ga  ja  ubio.  Zaista!  Našao  sam  ga. Mrtvog sam ga našao.”

“Daj ovamo!”, reče Džordž.
“Jaoj, ostavi mi ga, Džordže.”
“Daj ovamo!”

Lenijeva stegnuta šaka polako posluša. Džordž uze miša i baci ga preko vode na drugu stranu, među grmlje. “Pa šta radiš s mrtvim mišem, za ime boga?”

“Gnječio sam ga palcem dok smo išli”, reče Leni.

“E pa, odsad kad budeš išao sa mnom, nećeš više gnječiti miševe. Znaš li kuda sada idemo?”

Leni pogleda nespokojno, pa zbunjeno prisloni lice uz kolena. “Opet sam zaboravio.”

“Isuse”, reče Džordž rezignirano. “Dobro… pazi, idemo na rad na jedan ranč, kao onaj na kome smo bili gore, na severu.”

“Gore na severu?”
“U Vidu.”
“O, dabome. Sećam se. U Vidu.”

“Taj ranč, gde ćemo sad raditi na četvrt je milje odavde. Ući ćemo i tražiti gazdu. Sad, pazi – ja ću mu dati radne kartone a ti nećeš reći ni reč. Samo stoj mirno i ne govori ništa. Jer ako sazna kakva si budala, nećemo dobiti posao, ali ako te prvo vidi na radu a ne čuje te da govoriš, stvar ćebiti u redu. Jesi li shvatio?”

“Dabome, Džordže. Dabome da sam shvatio.”
“Vrlo dobro. Dakle, pazi: kad budemo razgovarali sa gazdom, šta ćeš ti da radiš?”

“Ja ću… ja ću”, Leni se zamisli. Lice mu se zgrči od napora što misli. 

“Ja neću ništa da govorim… samo ću da stojim.”
“Najzad. Tako je dobro. Ponovi to dva-tri puta, da zaista ne zaboraviš.”

Leni  je  polako  mrmljao  za  sebe: “Neću  ništa  govoriti…  neću  ništa govoriti… neću ništa govoriti.

1937.

Obavezna lektira

Dnevnik Ane Frank
Ujević: Augustovska noć
Apollinaire: L'Otmika
Mučenje nadom
Isaković: Božija kazna
Samokovlija: Nosač Samuel
Borges: Paracelsusova ruža
Miljković: Balada
Boccaccio: Dekameron
Kipling: Ako
Céline: Fragmenti pisama
Sidran: Ne mogu da zaspim
Bašeskija: Ljetopis
Selimović: Džemal
De Montaigne: O spavanju
U pohvalu spokojstvu
Dizdar: Putovi
Miłosz: Abecedar
Updike: Kosmička drskost
Tagore: Molitva
Borges: Modri tigrovi
Antić: Pustinja
Brodski: Bosanska pjesma
Pindar: Pjesnik o ratu
Jesenjin: Pesma o keruši
Miłosz: Sarajevo
Szymborska: Pod istom zvijezdom
Baudelaire: Albatros
Antić: Kroj
Cvetajeva: Ja ću te oteti
Kavafi: Iščekivanje varvara
Matoš: Sarajevo
Milišić: Smeće
Vešović: Grad
Šenoa: Budi svoj!
Poe: Filozofija kompozicije
Poe: Gavran
Saramago: Riječi
Matvejević: Stanovnici obale
Ady: Rođak smrti
Domanović: Vođa
Sarajlić: Posveta
Andrić: Zlostavljanje
Kovač: Knjige za potpalu
Marinković: Ruke
Tournier: Istina o konju
Trifunović: Tri pjesme
Debeljak: Mrtva straža
Pasternak: Bez naslova
Balašević: Krivi smo mi
Prévert: Izgubljeno vreme
Krmpotić: Pohvala ničemu
Priča o Sumnjivom licu
Borges: Zid i knjige
Vrkljan: Čarolija zaborava
Sekulić: Ave Marija
Sijarić: Bihorci
Ćorović: Na vodi
Šantić: Duša
Davičo: Apoteka
Osti: Haiku
Hesse: Biti sretan
Akutagawa: Mandarine
Hajjam: Rubaije
O'Faolain: Neosjevernjak
Raičković: Niti
Whitman: Sedim i posmatram
Mamleev: Tumarala
Plath: Jutarnja pesma
Castaneda: Priče o moći
Rumi: Dođi
Sarajlić: Kokošija pamet
Sušić: Kad se vratim
Hesse: Stepski vuk
Tišma: Upotreba čoveka
Andrić: Noć
Vešović: Eto tako
Ranpo: Pakao ogledala
Trakl: Grodek
Šop: Kuda bih vodio Isusa
Krleža: Sanjam o sjeni 
Joyce: Eveline
Vargas Llosa: Grad i psi
Dragojević: Lipanj
Oliver: Svakoga jutra
Debeljak: Tetovaža pod mostom
Pound: Daljnje instrukcije
Borges: Everything and Nothing
Krleža: Badnjak
Koš: U Mostaru
Krleža: Plameni vjetar
Kordić: Gospa iz Međugorja
Kordić: Otvorena kuća

Žujo: Nurija Palata
Jakubović: Pripadanje
Pulig: Vrli Euro svijet