Obavezna lektira
Predveče jednog toplog dana zašušta povetarac među lišćem. Senka se pela uzbrdo prema vrhu. Na peskovitim obalama sedeli su zečevi tako mirno kao da su izvajani od sivog kamena. I onda se u pravcu državnog druma začuše koraci po suvom lišću divlje smokve. Zečevi bešumno požuriše u zaklone. Nadmeni ždral se teško i polako izdiže uvis i tromo odlete niz reku. Za trenutak mesto osta bez života, a sa staze se pojaviše dva čoveka i stupiše na čistinu pored zelenog jaza.
Silazili su jedan za drugim, pa tako produžiše čak i na čistinu. Obojica su na sebi imali grube pamučne pantalone i grube pamučne kapute sa metalnim dugmetima. Obojica su nosili bezoblične crne šešire i obojici je preko ramena bilo prebačeno čvrsto smotano ćebe. Prvi je bio mali i hitar, crnomanjast, nemirnih očiju i oštrih, jakih crta. Svaki deo tela bio mu je jasno ocrtan: male, snažne šake, vitke ruke, tanak i koščat nos. Iza njega išla je njegova sušta suprotnost: glomazan čovek bezobličnog lica, sa krupnim bledim očima, opuštenih širokih ramena; on je koračao teško, vukući pomalo noge, na način kako medved vuče šape. Ruke mu se nisu pomerale u hodu, već su mlitavo visile.
Prvi se čovek zaustavi na čistini tako naglo da njegov pratilac umalo ne nalete na njega. On skide šešir, kažiprstom izbrisa znojavu pantljiku iznutra i otrese znoj. Njegov glomazni drug zbaci na zemlju ćebe, spusti se pored vode i stade da pije s površine zelenog jaza. Pio je dugim gutljajima, frkćući u vodu kao konj. Mali čovek nervozno mu priđe.
“Leni!”, reče oštro. “Leni, za ime božje, ne pij toliko.” Leni nastavi da frkće u vodu. Mali se čovek naže i prodrma ga za ramena. “Leni. Bićeš bolestan kao prošle noći.”
Leni zagnjuri celu glavu u vodu, zajedno sa šeširom, pa tek onda sede na obalu, dok mu je voda sa šešira kapala na plavi kaput i tekla niz leđa. “Ovo je dobro”, reče.
“Pij, Džordže. Napij se dobro.” Smeškao se srećno.
Džordž zbaci svoj zavežljaj i pažljivo ga položi na obalu. “Nisam siguran da je voda dobra”, reče. “Izgleda kao da se uhvatila neka skrama.”
Leni potopi šaku u vodu i stade da pljeska prstima tako da se voda lako uzburka: kolutovi se proširiše preko jaza čak na drugu stranu, i vratiše se. Leni ih je pažljivo posmatrao. “Pogledaj, Džordže. Vidi šta sam napravio.”
Džordž kleče pored jaza i stade da pije iz ruke, brzim gutljajima. “Ukus je dobar”, priznade on. “A ipak ne izgleda da teče. Nikad ne smeš da piješ vodu koja ne teče, Leni”, reče beznadežno. “Ti bi i iz oluka pio kad ožedniš.” On se poli vodom po licu, protrlja vrat i bradu. Onda ponovo namesti šešir, odmače se od reke, privuče kolena i obuhvati ih rukama. Leni, koji je sve to posmatrao, podražavao ga je potpuno. I on se odmače, privuče kolena i zagrli ih, pa pogleda u Džordža da vidi da li je ispravno uradio. Navuče zatim još malo šešir na oči, kao Džordž.
Džordž je mrzovoljno posmatrao vodu. Uglovi očiju bili su mu crveni od sunca. Zatim reče ljutito: “Baš smo mogli da se dovezemo do samoga ranča, da je samo onaj prokleti šofer znao šta govori. ‘Još samo malo parče niz drum’, rekao je, ‘malo parče.’ Vraga, skoro četiri milje, eto koliko mu je to parče! Nije hteo da se zaustavlja pred ulazom u ranč, znam ja dobro. Lenština jedna, nije hteo da nas vozi uzbrdo. Možda se neće ni u Soledadu zaustaviti. Lepo nas izbaci i reče: ‘Još samo malo parče niz drum.’ Kladim se da je bilo više od četiri milje. Vraški vruć dan.”
Leni je neodlučno gledao u njega: “Džordže?”
“Šta je sad?”
“Kuda idemo, Džordže?”
Mali čovek ljutito navuče ivicu šešira na oči i namršti se na Lenija. “Znači, opet si zaboravio, je li? Opet da ti ponovim, je li? Bože, ti si zaista prokleto glup!”
“Zaboravio sam”, reče Leni blago. “Pokušao sam da ne zaboravim. Na časnu reč jesam, Džordže.”
“Dobro, dobro. Reći ću ti još jedanput. Ionako nemam šta da radim. Imam vremena da ti to ispričam, pa da zaboraviš i da ti sve još jednom ispričam.”
“Pokušavao sam i pokušavao”, reče Leni, “ali nikako nije išlo. A sećam se onog o kunićima, Džordže.”
“Dođavola s kunićima. Sve što si ikad upamtio, to je to o kunićima. Dobro. Sad slušaj, i moraš da upamtiš da ne bismo opet zapali u nezgodu. Da li se sećaš kako smo sedeli na kanalu u Ulici Hauard i posmatrali tablu?”
Lenijevo se lice razvuče u zadovoljan smešak. “Pa da, Džordže. Sećam se toga… Ali… Šta smo ono radili? Sećam se nekih devojaka kako prolaze, a ti kažeš… kažeš…”
“Dovraga s tim šta ja kažem. Da li se bar sećaš kako smo otišli do radnje Mari i Redija, i kako su nam oni dali radne kartone i autobuske karte?”
“O, dabome, Džordže. Sad se sećam.” On se brzo maši rukom u spoljni džep kaputa. Zatim skrušeno reče: “Džordže… Nemam karton. Mora da sam ga izgubio.” Oborio je pogled u očajanju.
“Nisi ga nikad ni imao, budalo jedna. Oba su kod mene. Zar misliš da bih ti dao da nosiš svoj rođeni karton?”
Leni se nasmeši od olakšanja: “Ja… ja sam mislio da sam ga metnuo u spoljni džep.” Njegova ruka ponovo skliznu u džep.
Džordž ga oštro pogleda. “Šta si to izvadio iz džepa?”
“Ništa u džepu nema”, izbaci Leni kao iz puške.
“Znam da nema ništa. Zato imaš u ruci. Šta je to u ruci – što kriješ?”
“Ništa nemam, Džordže. Na časnu reč.”
“Hajd’, daj to ovamo.”
Leni odmaknu sklopljenu šaku što je mogao dalje od Džordža. “Ta to je samo miš, Džordže.”
“Miš? Živ miš?”
“Aha. Mrtav miš, Džordže. Nisam ga ja ubio. Zaista! Našao sam ga. Mrtvog sam ga našao.”
“Daj ovamo!”, reče Džordž.
“Jaoj, ostavi mi ga, Džordže.”
“Daj ovamo!”
Lenijeva stegnuta šaka polako posluša. Džordž uze miša i baci ga preko vode na drugu stranu, među grmlje. “Pa šta radiš s mrtvim mišem, za ime boga?”
“Gnječio sam ga palcem dok smo išli”, reče Leni.
“E pa, odsad kad budeš išao sa mnom, nećeš više gnječiti miševe. Znaš li kuda sada idemo?”
Leni pogleda nespokojno, pa zbunjeno prisloni lice uz kolena. “Opet sam zaboravio.”
“Isuse”, reče Džordž rezignirano. “Dobro… pazi, idemo na rad na jedan ranč, kao onaj na kome smo bili gore, na severu.”
“Gore na severu?”
“U Vidu.”
“O, dabome. Sećam se. U Vidu.”
“Taj ranč, gde ćemo sad raditi na četvrt je milje odavde. Ući ćemo i tražiti gazdu. Sad, pazi – ja ću mu dati radne kartone a ti nećeš reći ni reč. Samo stoj mirno i ne govori ništa. Jer ako sazna kakva si budala, nećemo dobiti posao, ali ako te prvo vidi na radu a ne čuje te da govoriš, stvar ćebiti u redu. Jesi li shvatio?”
“Dabome, Džordže. Dabome da sam shvatio.”
“Vrlo dobro. Dakle, pazi: kad budemo razgovarali sa gazdom, šta ćeš ti da radiš?”
“Ja ću… ja ću”, Leni se zamisli. Lice mu se zgrči od napora što misli.
“Ja neću ništa da govorim… samo ću da stojim.”
“Najzad. Tako je dobro. Ponovi to dva-tri puta, da zaista ne zaboraviš.”
Leni je polako mrmljao za sebe: “Neću ništa govoriti… neću ništa govoriti… neću ništa govoriti.