O evropskom odgovoru na kineski “Novi Put svile”
Inicijativa Evropske unije pod nazivom Global Gateway koja je najavljena u decembru 2021. godine do danas je uglavnom ostala nepoznanica. Inicijativa će biti zvanično pokrenuta na šestom Samitu između EU i Afrike koji će se održati 17. i 18. februara 2022. godine. Prema zvaničnom saopštenju, „Evropski tim” — koji se sastoji od predstavnika institucija EU, njenih zemalja članica i Evropske investicione banke — planira u narednim godinama mobilizirati iznos do 300 milijardi eura. Tokom svoje nedavne posjete Senegalu, Ursula von der Leyen je najavila da će otprilike polovina te sume biti uložena u „Program Afrika-Evropa“. Ulagaće se u oblasti kao što su klima i energija, digitalizacija, zdravstvo, poljoprivreda i poljoprivredno poslovanje.
Izjave o temi o kojoj se nevino govori kao o “udjelu koji će sudionici imati u ovoj inicijativi” su kontradiktorne: citira se izjava Von der Leyenove koja je rekla da će “Evropa podržati ovaj projekat, ali da će on biti proveden u međusobnom partnerstvu” i da je njegov cilj da EU postane “otpornija”. Nedavno prezentirane osnovne činjenice o ovom projektu lakonski navode da “EU sarađuje s Afrikom”. Na web stranici Evropske komisije naglašava se ideja da će inicijativa „uzimati u obzir potrebe partnerskih zemalja i osiguravati dugoročne koristi za lokalne zajednice“.
Ali kome konkretno bi ova inicijativa — koja je opisana kao „aktivnosti zbog kojih će svi biti na dobitku“ uprkos evropskoj dominaciji i finansijskoj asimetriji — trebala donijeti koristi i ko će profitirati od nje?
Geopolitički i ekonomski interesi
Global Gateway se naširoko smatra evropskim pandanom kineskom „Novom Putu svile“, poznatom i pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (BRI). Stoga je fokus prvenstveno na ulaganjima u infrastrukturu kao što su saobraćajni koridori, digitalna povezanost i proizvodnja energije iz obnovljivih izvora, posebno hidrogena.
Osim toga, obilato se koriste obavezni termini poput “digitalne transformacije” i “zelene tranzicije”. Prilično se zanemaruje činjenica da će se energija proizvedena iz obnovljivih izvora izvoziti pretežno u Evropu i da će se na taj način manje doprinijeti klimatski neutralnom snabdijevanju električnom energijom u zemljama proizvođačima. Ne spominje se ni opasnost da će u afričkim zemljama doći do rasta cijena električne energije, kao i do veće konkurencije prilikom kupovine zemljišta.
Planirane investicije u farmaceutski sektor su neophodne, ali bi se ciljevi koji se nastoje postići tim investicijama – poput kampanje opće vakcinacije – mogli brže postići putem izuzimanja od odredbi Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualnog vlasništva (TRIPS), odnosno objavljivanjem patenata. Istovremeno, ono što vrijedi za mnoge druge najavljene, ali nejasne prioritete Global Gatewaya vidljivo je i ovdje: EU u velikoj mjeri promovira stvaranje okvirnih makroekonomskih uslova koji pogoduju ulaganjima. Ali, to nije dovoljno: uzimajući u obzir da se finansijska tržišta na globalnom jugu često smatraju previše rizičnim, potrebno je istovremeno jačati takozvano „održivo finansiranje“. Jedan od deklariranih ciljeva je unapređenje “tržišta zelenih obveznica” u partnerskim zemljama kako bi ona postala privlačnija za investitore.
Iako bi Global Gateway trebao imati globalni uticaj (kao što samo ime kaže), njegovo primarno ciljano područje bit će Sjeverna Afrika. Tako je kao prvi projekat najavljena investicija od 1,6 milijardi eura u proizvodnju zelene energije u Maroku. Evropska unija se stoga fokusira na područje koje je po njenom mišljenju trenutno najvažniji geostrateški region, posebno kada je u pitanju suzbijanje neželjenih migracijskih tokova.
Suštinski elemenat za finansiranje razvojne politike
Pored javnih sredstava, Global Gateway ima za cilj da „mobilizira” i privatni sektor. Ovo predstavlja korak ka daljnjem finansiranju razvojne politike. Ovaj trend, koji je započeo prije nekoliko godina, odnosi se na ulogu privatnog kapitala u realiziranju razvojne politike ili održivih ciljeva. Od ministarstava razvoja i multilateralnih institucija se očekuje da koriste svoja javna financijska sredstva kako bi privukli kapital privatnih kompanija.
Ali, za mobiliziranje privatnih kompanija potrebno je osigurati tri podsticaja: prvi je, naravno, profit; drugi, po mogućnosti deregulirano tržište pogodno za ulaganja; i treći, minimiziranje rizika. Čini se da su ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu, projekte proizvodnje energije iz obnovljivih izvora i zdravstvo trenutno najisplativija ulaganja. Već se razmatra Evropski mehanizam za davanje kredita namjenjenih jačanju izvoza kako bi se smanjio rizik prilikom ulaganja. Sve to zvuči sjajno za EU i evropske investicije — ali ne i za Afriku.