Kruži mit da je Javier Marías ohol i distanciran, ali istina je da ja ništa od toga nisam primijetio. Ljubazan je, diskretan i ima smisla za humor. Razgovarali smo u par navrata i otkrio sam da dijelimo razne strasti: Tintin, film noar, olovni vojnici, Joseph Conrad, Juan Benet, Laurence Sterne. Ovaj član Španske kraljevske akademije i višestruki kandidat za Nobela, odbio je Nacionalnu nagradu za pripovjednu književnost za Zaljubljivanja, tvrdeći da mu je draže pripadati eksluzivnom klubu nenagrađenih, među koje spadaju imena kao što su Juan Benet, Gil de Biedma, García Hortelano i niko drugi do njegov otac, filozof Julián Marías.
Uvijek je gledao kako da sačuva nezavisnost i nije se puno brinuo ako bi se udaljio od onoga što se danas smatra politički korektnim. Razgovarali smo sat i po, pretresajući njegov književni put i dotičući se nekih aktuelnih pitanja, poput zabrinjavajućeg porasta gluposti i prljavštine. Nedavno je objavio Tomása Nevinsona, izvanredan roman koji su kritičari El Culturala izdvojili kao najbolji u prošloj godini.
El Cultural: Znam da vam je intervjua preko glave.
Marías: Prije godinu i po odlučio sam da ih više ne dajem, ali ovo je posebna prilika.
El Cultural: Na početku našeg razgovora pada mi na um jedan od intervjua koje je Vargas Llosa napravio s Borgesom. Peruanac je s iznenađenjem otkrio da Borges nema primjeraka svojih knjiga u vlastitoj biblioteci. Da li je to i vaš slučaj? Pitam vas zato što ste izjavili da vam je dosadno govoriti o samome sebi.
Marías: Ta tema mi je jako dosadna, ali moram reći da u vlastitoj biblioteci ipak imam svojih knjiga. Dio su mog života i moje povijesti. Diskretno sam ih rasporedio na nekoliko malih polica s rotirajućim mehanizmom. Da sam im posvetio cijelu stalažu, to bi mi izgledalo ružno i tegobno. I nekome ko bi mi došao u goste, a i meni samom.
El Cultural: Neki tvrde da ste najbolji živući romansijer španskog jezika i da imate karakter.
Marías: Ne vjerujem ni u jedno ni u drugo. Ne mislim da sam najbolji živući pisac. Nisam baš upućen u ono što se trenutno objavljuje, ali želim misliti da ima boljih pisaca. Što se tiče karaktera, smatram se jednom prilično normalnom osobom.
El Cultural: Mnogo mitova se isplelo o vama.
Marías: Znam da sam na glasu kao ohol i arogantan, ali ne smatram da je tako. Uvijek sam bio pomalo drzak. Kako u kolumnama tako i u izjavama. U svakom slučaju, nisam najpodesnija osoba koja će vam reći šta jesam, a šta nisam. Budući da živimo u svijetu društvenih mreža, gdje brzo cvjetaju glasine i laži, pretpostavljam da su o meni skovani novi mitovi i, vjerovatno, mnogo gori.
El Cultural: Kad god pomislim na vas, sjetim se vašeg oca Juliána Maríasa. Mislite li da je posthumni period bio nepravedan prema njemu? Sjećam se da ste neko vrijeme dijelili stan. Rekli ste da ste živjeli zajedno kao dva samca u dobrim odnosima.
Marías: Bio je to veoma ugodan suživot. Svako je imao svoj prostor i obično bismo se sretali na ručku. Kad je riječ o posthumnom periodu, nema toga više. To je koncept iz prošlosti. Danas se stvari odvijaju veoma brzo. Sve se strašno brzo zaboravlja. Kad neko umre, više ga ne čitaju. Izgleda da je knjigama potrebno neko prisustvo koje će jamčiti za njih i provjetravati ih. U očevom slučaju, nepravda nije počela u posthumnom periodu, već tokom njegovog života. Trpio je okrutno neprijateljstvo frankističkog režima, a poslije je ljevica počela da ga napada zbog njegovog katoličanstva i liberalizma. Sramno mi je da mu nisu dodijelili Nacionalnu nagradu za esej.
El Cultural: Pored izvanrednog biološkog, imali ste i ništa manje znamenitog intelektualnog oca: Juana Beneta. I o njemu je bilo mnogo legendi. Jedna od njih govorila je da je bio teške naravi.
Marías: Moje iskustvo nije takvo. Benet je bio šarmantan i imao je izražen smisao za humor. Razmetao se drskošću, ali s takvim šarmom da to skoro nikom nije smetalo. Njegov roman Vratićeš se u Kraj (Volverás a Región) je na mene ostavio dubok utisak. Španska literatura se bila zaglibila u socijalnom realizmu, doduše dobromislećem, ali književno siromašnom. Benet je pokazao da se može usvojiti jedan uzvišeniji ton. Njegova proza je bila odvažna i hrabra. Mnogo sam naučio od njegove književnosti, uključujući tehnička pitanja. Bio je stariji dvadeset četiri godine. On za mene nije bio neki bezvezni učitelj, već maestro. Naučio me da posmatram slike i slušam muziku. Da biste učili od njega, bilo je dovoljno da otvorite oči i naćulite uši. Takođe mi je bio učitelj u ličnom životu. Imao je snažan osjećaj za etiku. Kao inženjer hidraulike, odgovorao je za mnogo ljudi. Uvijek je bio vrlo ljubazan i velikodušan prema radnicima. Ako bi zapadali u ekonomske neprilike, pomagao im je, ali diskretno i bez hvalisanja. Benet je bio antipatičan samo onima za koje je mislio da to zaslužuju. I ja se tako ponašam. U djetinjstvu, kad bi se neki siledžija zakačio sa mnom, uzvraćao sam. Nisam ovčica, ali nikad nisam bio ni agresivan prema prijateljima ili osobama koje mi ništa nažao nisu učinile.
El Cultural: Ko su bili vaši veliki književni uzori? Koji su pisci najviše utjecali na vaša djela? Možda Faulkner?
Marías: Faulkner je više uticao na Beneta. Mene su više zanimali Conrad i Sterne. Bilo je veliko iskustvo prevoditi ih. Uvijek sam govorio da je to najbolji način za čitanje knjiga. Moraš proučiti najsitnije detalje i prenijeti tekst u svoj jezik na prihvatljiv način. Prevođenje je izvrsna škola za pisca.
El Cultural: Možete li mi navesti još neke pisce koji su vam poslužili kao inspiracija?
Marías: Cervantes, Clarín, Valle-Inclán. Mnogo sam naučio od njih, iako se uticaj nekih, poput Valle-Inclána, jedva zapaža u mojim djelima.
El Cultural: Ima nečeg floberovskog u vašoj književnosti.
Marías: Divim se Flaubertu, ali me više interesuju Montaigne i Shakespeare.
El Cultural: A Joyce?
Marías: Nisam veliki fan Uliksa. Od Joycea me prije svega privlače sve pripovijetke iz Dablinaca, koje su izvanredne.
El Cultural: Šta mi možete reći o Proustu?
Marías: Jedan od vrhunaca romansijerstva, ali još ga nisam pročitao cijelog. Uvijek sam prekidao čitanje kad bih završio treći svezak. Zbog nedostatka vremena ili zato što bi mi iskrsnulo nešto drugo. Mada su dovoljne i te prve tri knjige da shvatiš Proustov talenat. Da padneš ničice. Usput, upravo sam pročitao knjigu Céleste Albaret, koja je bila piščeva kućna pomoćnica tokom posljednjih devet godina njegovog života. Nije ju napisala ona, već novinar Georges Belmont, koji je prikupio građu iz sedamdeset sati razgovora s njom. To je djelo koje odlikuje izuzetna nježnost.
El Cultural: Upravo su iz štampe ponovo izašli Vučiji posjedi povodom pedesetogodišnjice od prvog objavljivanja. Kakav je vaš stav o tom romanu iz sadašnje perspektive?
Marías: Nisam ga opet čitao. Više se ne čitam po drugi put. Ponovo sam ga čitao osamdesetih i dotjerao neke stvari. Odbio sam da ubacim velike promjene, jer to bi bilo varanje. Taj roman sam napisao sa sedamnaest i ne stidim ga se ni danas, što je veliko postignuće. Jedna simpatična knjiga, koja mi je prirasla srcu. Nema mnogo veze s onim što ću pisati poslije. Neki kažu da je to moja najbolja knjiga, ali ako je tako, to ne ide mnogo u moju korist, pošto ispada da sam vremenom samo postajao gori.
El Cultural: Sve to me navodi na razmišljanja o vašem načinu rada. I dalje ste pisac s kompasom, ali bez mape? Ima pisaca koji sve isplaniraju do posljednjeg detalja prije nego se dadnu u pisanje.
Marías: Kad bih to radio, obuzela bi me takva dosada da knjigu ne bih mogao napisati. Ako već znam sve što će se desiti, čemu pisanje? Zabavlja me da otkrivam stvari u hodu, da donosim odluke. Glagol “inventar” [na španskom izumiti, izmisliti, pronaći – prim. prev.] potiče iz latinskog i znači pronaći i otkriti nešto novo i nepoznato. Ja otkrivam dok pišem. I ponekad samom sebi proturječim. Dosadno mi je kad znam šta će se desiti. Više volim improvizaciju.
El Cultural: U Svim dušama prvi put ste ubacili jednu fotografiju.
Marías: Govorilo se da imitiram Sebalda, ali nije istina. Sebald je prvu knjigu objavio 1990, Sve duše su se pojavile ‘89. Kada sam predložio da uključim slike u roman, izdavač se usprotivio, ali ja sam smatrao da time nudim jedan rasvjetljavajući kontrast zato što će čitalac moći razgledati sliku opisanu u tekstu. Inače, osjećam veliko divljenje prema Sebaldu i čak smo se kratko dopisivali.
El Cultural: U Tomásu Nevinsonu ubacili ste fotografiju ETA-inog bombaškog napada. Mislite li da zaboravljamo žrtve te terorističke skupine?
Marías: Društvo i politika nisu podmirili dug prema žrtvama ETA-e. Sada izgleda kao da nas žrtve gnjave. Više se ništa ne može učiniti za poginule, ali oni koji su ostali bez roditelja ili su osakaćeni zaslužuju sjećanje i počast. Jedan od razloga zašto sam napisao Tomása Nevinsona je to što sam Madriđanin. Ako je moja računica tačna, ETA je ubila 101 osobu u Madridu. To nasilje je bilo jedno stalno, neprekidno krvarenje. Pod Francom sam proveo dvadeset četiri godine, ali s ETA-om sam živio puno više vremena. Ne mogu se složiti s Odónom Elorzom kada kaže da ETA-u treba ostaviti na miru. Kako da zaboravimo nešto tako svježe i zbog čega smo patili četrdeset godina? Bombaški napad u hipermarketu Hipercor bio je nešto tako monstruozno da se ne može zaboraviti. Tačno je da je frankizam više ubijao, ali to već spada u daleko sjećanje. Mnogim mladim ljudima ETA ne znači ništa, a ista stvar je sa strancima, među kojima imam mnogo čitalaca. Moj roman im može poslužiti da otkriju šta se desilo. Uostalom, fikcionalni tekst izaziva snažniji i trajniji utisak od izjave za štampu ili eseja.
El Cultural: Vaš roman može se čitati i kao špijunski. Podsjeća me na Johna Le Carréa. Čitao sam da ste se zbližili s agentima britanske tajne službe.
Marías: Upoznao sam ljude koji su služili tokom Drugog svjetskog rata, ali i one koji su poslije radili kao prevodioci. Priča se da mnogi špijuni dolaze s Oxforda i Cambridgea i to je tačno. Iz vrlo prostog razloga. Tajne službe traže osobe koje znaju strane jezike, istoriju i imaju dar za analizu. Agenti koje sam upoznao nisu mi nikad otkrivali svoje misije, pošto su, između ostalog, podložni zakonskoj obavezi čuvanja tajne, ali su mi zato govorili o opštem funkcionisanju tajnih službi.
El Cultural: Šta mislite o Johnu Le Carréu i Grahamu Greenu?
Marías: Green mi je dosta teretan, prije svega u svojim romanima s eksplicitnim katoličanstvom. Više mi se sviđa Le Carré. Njegov slučaj je sličan Conradovom, Stevensonovom i Melvilleovom, pošto su dugo vremena ovu trojicu smatrali običnim romanopiscima na temu mora i pustolovina, međutim danas ih slavimo kao vrhunske klasike. Mislim da ista sudbina čeka Le Carréa.
El Cultural: Srce tako bijelo značilo je prekretnicu u uvažavanju vašeg opusa.
Marías: To je knjiga o tajni i njenoj korisnosti. Antikrimić. Pripovjedač se ispovijeda: “Nisam htio znati, ali sam saznao.” Obično kad otkrivamo neku tajnu, radoznalost nas tjera da pokušamo saznati u kojem grmu leži zec, ali čin hrabosti je odustati od saznanja. Mnogi nisu razumjeli to gledište. Rekli su mi da je onaj koji ne želi znati ustvari kukavica, ali ja mislim da morate imati mnogo hrabrosti da poštujete tajnu. U svakom slučaju, bolje je ne znati šta svako od nas misli o drugim ljudima, jer da znamo, ubili bismo se.
El Cultural: Upada mi u oči vaše prijateljstvo s Arturom Pérez-Reverteom, pošto se međusobno dosta razlikujete kao pisci.
Marías: Ne bih umio pisati romane kao Arturo, mada bih volio, prije svega majstorska djela poput Dana gnjeva. Njega živcira što toliko hvalim taj roman zato što je već u godinama – kao i ja – i misli da je ono što je zadnje napisao i najbolje. Arturo i ja smo rođeni iste godine, imamo iste uzore, čitali smo iste stripove, gledali iste filmove. Dragi smo jedan drugom zbog godišta i stečenog obrazovanja. Slažemo se oko mnogo stvari, ali oko drugih i ne, što je normalno, jer u prijateljstvu niko razuman ne teži da naiđe na stopostotno slaganje. Meni se jako dopadaju Proust i Faulkner. Arturu vjerovatno ne, ali zato obojica gajimo istu strast prema Conradu i Stevensonu. U dosta toga se podudaramo i dijelimo mnoge pasije. U tome je sva misterija našeg prijateljstva.
El Cultural: Jednom ste kazali da je Tvoje lice sutra vaše najambicioznije djelo.
Marías: To je djelo širokog zamaha, monumentalni roman od 1.600 stranica. Osam i po godina radio sam na knjizi. Nisam namjeravao napisati trilogiju. Jedna knjiga me je odvela do druge, dok nisam zaokružio ciklus. Nisam mislio ni da ću napisati nastavak Berte Isle, ali me je kopkalo šta će se dogoditi s Tomásom Nevinsonom. Imao je tek četrdeset pet godina, a više ništa nije očekivao od života. Doživljavao je sebe kao utvaru.
El Cultural: Neka vaša djela odišu nelagodnom atmosferom koja me podsjeća na Coetzeeja. Mislite li da je život kombinacija buke i bijesa, kako je govorio Shakespeare?
Marías: Jako volim Coetzeeja, ali njegove posljednje knjige o Isusu me ne zanimaju previše. Mislim da je danas neumjereno govoriti o buci i bijesu. Fraza potiče iz Macbetha. Duncan je bio škotski kralj u srednjem vijeku. U njegovo doba naravno da je bilo buke i bijesa. Ali nije sve do tutnjave, život je pun katastrofa, tuge, zbunjenosti. U mojoj književnosti ima strašnih stvari, ali zazirem od prljavštine i sumornosti. Ne podnosim one engleske i američke filmove i serije smještene u kvartove i gradiće s prljavom i bijednom scenografijom, s onim kuhinjama punim neopranih tava. Kad to ugledam, pitam se ima li normalnih ljudi u tim mjestima, osoba koje peru tave. Život je tragičan i mimo prljavštine. U svojim romanima nastojim izbjeći proizvoljnost. Kad god gledam film ili čitam knjigu gdje bračni par izgubi malo dijete, pomislim da autor pokušava, na nelegitiman način, izmamiti žaljenje kod čitalaca.
El Cultural: Izvjesni kritičari su istakli da su svi vaši likovi inteligentni i da se jako dobro izražavaju.
Marías: Zato što mi je dosta gluposti. Ne mogu više da izdržim. Meni se sviđaju romani s inteligentnim likovima sa smislom za humor. Nastojim da moji likovi ne bulazne. Današnja kinematografija i književnost u mnogim slučajevima igraju na kartu lakoće i vulgarnosti, a ne vjerujem da je to dobra alternativa. Svi moji likovi izašli su iz moje glave. Oni su odjek mojih nemira i ubjeđenja.
El Cultural: U jednom članku rekli ste da je moda nekad zahtijevala da budemo inteligentni ili da tako izgledamo, a da je danas obrnuto. Mnogi bez kompleksa pokazuju sopstveni idiotizam.
Marías: Da, baš tako i ne mogu to da podnesem.